Učitelj

Формални ступњеви 265

При том се ова духовна свађа не води увек с оном мисаоном јасноћом, која је безусловно потребна. Тако суди Франц, Сајц у својој „Стваралачкој педагогији о Хербартовим ступњевима наставе на овај начин: „Оно, што нас он учи, необориво је, закон је — за образовање мисаоних кругова. Али је за образовање као једно цело ипак криво, јер не обухвата образовни процес као цело, јер превиди и не ставља у круг распореда, да нема образовног акта без суделовања осећања. Хербарту се једва што може да приговори односно његових кругова, али његови кругови не достижу доста далеко“. Изгледа, да је то драгоцено признање у корист формалних ступњева. Сајц им признаје овде барем безусловно опште важење за један део образовног рада, за стварање мисаоних кругова. Ако се одавде полазећи строго логично закључује, доћи ће се до закључка: одржавање наставних ступњева је додуше само комад, можда само незнатни комад целог образовног рада, који сам за себе никако није довољан да се постигне циљ, али се потпуно не може искључити ни тај комад, ако нећемо да занемаримо један

део задаће нашега звања, управо то образовање мисаоних кругова. Тиме би запали управо у ту погрешку, коју прекорисмо, наиме да свој поглед управљамо само на један део, а не на целокупно образовање. Дабоме, онда неће да се говорни облик, којега је Сајц изабрао за своје мисли, да се назове најсрећнијим, кад тврди, да је оно, што Хербарт учи необориво за образовање круга мисли, али за образовање као целину криво. Јасно је, да овде закључак према правилима логике треба да гласи: Али за образовање као целину недовољно.

Али на још већи мисаони раздор наилазимо, кад прочитамо само још неколико одсека даље. Овде се наиме каже: „хербартови закони су закони, — али само за њ или још за онога, хоји би по диспозицијама и развитку био једнак Хербарту: то није могућно“. Овде ипак лежи сасвим отворена противречност са оним напред напоменутим. Једном се каже: „Хербартови ==кони јесу закони, али само за образовање мисаоног круга“. Други пут: „Хербартови закони су закони, али само за њ или за онога, који би по диспозицијама и развитку био једнак њему.“ У првом делу се призната законитост јавља објективно образложена, и ако обухвата само део, а не целину образовног рада. У другом се делу јавља та иста призната законитост субјективно обра-