Učitelj

148 У ни те св

О Ер А 8 И

РА РАНИ РЕН НЕ

Мајо Сомгак: Јави рогок : дриде ртабе за дјеси.

Као двадесет четврта књига Књижнице за младеж коју издаје Хрватски педагошки књижевни збор, изишла је ова симпатична књижица прича за децу од учитеља Мате Ловрака.

Морам одмах рећи да сам била пријатно изненађена топлином и непосредношћу ове књижице за децу. Писац није суви дидактичар и моралист, већ у његовим причицама има првенствено једне природне, непосредне поезије. Нарочито се тиме одликује прича Слатки поток која је највећа и по

њој и збирка носи име. — Дечју литературу није лако пи“ сати. Није довољно имати добре воље и намере — чак и познавање дечје душе и „дечјег царства“ — него је и ту по-

требан уметник стваралац који ће преко лепоте и маште отворити деци свет идеала и преко естетике васпитавати их. Мато Ловрак у својој књижици је све то дао. Он је у једној одличној књижевној форми био и педагог и моралист и учи“ тељ коме је циљ да прошири дечји круг сазнања. Прича Слатки поток је ретко успела прича по животу који бије из ње и по поезији којом је надахнута. Као у калејдоскопу ре ђају се слике живота двоје деце за један летњи дан. Дете из града долази на село. Мотив благодаран, а за невешта писца и без праве уметничке топлине, опасан. Ловрак нам је дочарао поље, ливаду, поток, шуму, непогоду — осетили смо живот земље, природе, у свој њиховој величини и лепоти. УЗ све иду илустрације које лепо прате текст и које ће деци створити још живље претставе онога што читају. — Разуме се, да ова успела прича има и својих мана. Милан, мали сељачић који ће Влади, своме вршњаку варошанину, показати лепоте природе и села, сувише је идеализован, а много што шта је окађено моралном и васпитном тенденцијом (која као нарочито наглашена на неким местима штрчи, у иначе топлом и свежем причању, и природном развијању догађаја); сем тога, овај сељачки дечак сувише је паметан за своје године, ма да се лепо види да је писац хтео кроз њега“ и то му треба нарочито похвалити, да да бистри тип наше расе. Исто тако опрости“ ћемо писцу што своје речи позајмљује малом сељачету, јер он говори једним дивним надахнутим језиком: — А земља> спомену пригушено Владо. — Земља ми је колевка. Она ме је љуљала. Њен дах се увукао у мене... Све што из ње расте браћа су ми и сестре. Дрво и клас, мак и босиљак... Мати ми моја саткала ону дугу кошуљу и гаће. Ткала, сновала, прела, трла, мочила, а чупала из земље крхку биљку с плавим цвјетићима. 1) Јирозјоуепзка Чатра 4 4 и Харгеђи, Магоузка 30, сепа 20 Фпага.