Učitelj

Даворин Трстењак 131

свега тога може да се каже, да је он на хрватској страни дао омладинској књизи најјачи национални карактер. Његов је рад с обзиром на ово наставак онога рада, што су га раније код нас у већој мери изводили Филиповић и Басаричек изабирући из народне литературе у песми и прози оно, што је најприкладније за узгајање омладине у народном духу. Оно што су они учинили народном, традицијском литературом, настојао је Трстењак да постигне успешним приказивањем народнога живота. Значајно је, да се у таквим његовим радовима врло ретко састајемо с рђавим примерима, а где их и има, нису приказани оном снагом, којом су истакнути свијетли примери, примери добра. Значи, њега је привлачило у животу само лепо и добро, њега је могло да освоји само оно с лепше и боље стране живота. То је знак и мерило за племенитост душе, и без обзира на то, што су такви примери од веће узгојне вредности, јер утичу позитивно.

У поучној омладинској књизи тешко, да му је ико био раван. Те се поуке, биле оне из природе или из социјалнога живота, или биле оне из историје, никако не опажају као неко морализовање или као неко упућивање у науку. То су напросто песме у прози, па кад читате његову „Добру кућаницу“ или његове „Словене“, па „Беседе на Деду ви примате само јаке слике о лепоти кућнога реда и рада, осећате оно, што је некад рекао Карлајл „Рад је религија и молитва“, гледате лепоте и вредност свакога људског рада, од онога најтежег и најпростијег до онога, што га данашњи свет сматра најузвешенијим. У свему је знао да нађе оно, што је најлепше и да то најлепше тако прикаже, како би то једнако могли да осете и читачи без обзира на њихово доба и без обзира на висину њихове образованости. Да и неписмену детету неке од таквих ствари прочитате, и оно би осетило њихову лепоту.

А шта је био Даворин Трстењак учитељима у њиховим организацијама» Кратко речено, он је био душа, полет и занос. Нико није умео, да с толиком снагом покаже љубав и смисао за сталешку заједницу и сталешки рад у школи и народу као он. Откако је ступио у сталеж народнога учитељства, па до своје смрти у сваком, било већем, било мањем учитељском збору, чула се његова топла, другарска и заносна реч. Она је прилазила срцима и издизала их у најтежим данима и будила веру у бољу сталешку и народну будућност и у онима, који су под теретом несносних прилика клонули и изгубили сваку наду у побољшање живота и свога и свога · народа. Но то није био празан занос, занос речи, у његовим речима јечала је снага животна, и јака вера, која је будила поуздање. Те су његове речи биле саздане на правилну и тачну