Učitelj

200 Милош П. Павловић

Кад је непотребно избрисано, остао је само отвор змијиних уста, који је показивао облик штампаног „у“. И то су деца сама открила.

Затим су га сама цртала, састављала од својих дрваца (једно краће а друго дуже), изналазила на словарици, састављала речи и читала, ту и у буквару.

Најзад су моделовала штампано „у у глини. А потом изрезивала и штампано и писано у пакпапиру, постројавали се у облику клина, подражавајући птице селице, цртали то, и, најзад, певали чика-Јовин стих: „У-у-у, добри ђаци сви су ту!“... |

Напомена: Материјал — средства и начин рада мењају се при обради сваког новог слова.

Весела настава

од А. Дауге превео Милош П. Павловић, учитељ

„Треба запамтити и увек имати на уму, да су деца весели народ. Она увек живе у блаженом свету и златном веку... Њима се увек, пре свега допада, управо она су страсни обожаваоци срећне веселости. А њихов весео живот, њихов ведри, специфично дечји оптимизам пружа им све оно, што тај живот, ту веселост она тако жарко љубе. Најбоља је она школа, у којој и при најозбиљнијем и · апстрактном раду има више свега веселости и смеха. Ко није по природи обдарен ведрим хумором и ко не уме бити искрен, „од срца“, у души веселим, тај нема права на учитељско звање.“

Ово су речи Лихтваркове, из једног његовог популарног предавања. Оне ми често долазе на ум, кад посматрам учитеље на чијим су се лицима урезали изразита и окрутна озбиљност, строгост и ледена хладноћа, којима полажу права на деликатне атрибуте педагога, без којих, веле, нема озбиљног, продуктивног и успешног педагошког пословања. Они заборављају, да су деца — „весели народ.“ Они су далеко од сазнања, да ће много успешније настављати и руковати с децом и да ће много сигурније утицати на развијање дечјих духовних и физичких моћи, онај учитељ, који је и сам, у одговарајућем смислу — дете, који пре свега уме, хоће и може искрено да учествује у свима манифестацијама веселости дечје.

Често сам посматрао, како одраслија деца читају скаске. Једна од ових, овај посао обављају као неку дужност, без икаквог интересовања и душевног учешћа. Друга, ма да им скаске ништа садржајно не дају, сама их узимају и радо читају, што се јасно оцртава на веселом лицу њиховом. Трећи тип деце је онај, којих је обично незнатан број, која се усхићују садржином скаске, која није интересовала прва два типа деце; читање ових скаска деци овога типа причињава велику радост, чак и најинтензивније уметничко наслађивање. У овом