Učitelj

384 Мил. Ж. Павловић

самостални слободни писмени саставак. То исто вреди и код оне реченице набрајања. Зато ће наставник дати ученицима често прилику, да вежбају писати такове реченице, како не би заборавили стечено. Даће им теме као за писмени слободни саставак, па обрађујући писмено ту тему, рећи им, да употребе што је могуће више реченица с набрајањем, односно што више или само узвичне реченице.

Теме могу бити: Из школе, На ливади, У врту, На пољу, Шума, Из сајма итд.

За вежбање писања реченица с набрајањем, написали су моји ученици под темом „Из школе“ у главном овако: „Ученици ово раде у школи: рачунају, читају, пишу, цртају, певају, разговарају и вежбају соколске вежбе.

У нашем разреду висе ове слике: Краља, Краљице, Престолонаследника Петра, св. Саве, Штросмајера, Загреба, Ивице и Марице и Пепељуге.

Ми имамо у школи: нове клупе, старе клупе, пећ, слике, земљописну карту, цвеће, стол, столњак и на њему вазу с цвећем.“

За вежбање писања ускличних реченица задало им се: Напишите све ускличне реченице, којих се сећате с недавног сајма!

Једна од дечјих вежба: „Не дај Боже да киша пада! Красних ли удебљаних волова! Не трујте се ракијом! Чувајте се џепара! Купи ми тајо печених кестена! Убиће ме коњ! Благо мени, купиће ми стрина слатких медењака!“

Посве уверени, да деца знају употребити научено, бићемо тек онда, кад установимо да деца употребљавају стечено знање онда, кад се томе најмање надају, а то ће се догодити тада, кад ће ускличну реченицу и ону с набрајањем знати правилно написати међу осталим реченицама.

Да их то не изненади и не затече, диктоваће наставник чешће какав саставак с разноврсним реченицама и упозораваће код исправка на њихове пропусте и непажњу. Вежбањем честим стећи ће се сигурно знање у приличном проценту. Више и не можемо тражити од малих основаца!

винил чине авиони инв

ПЕДАГОШКО-ПРОСВЕТНИ ПРЕГЛЕД

Гледање без очију — Могућност ванретинске визије и егзистенција пароптичког чула —

Малом броју људи позната је ова теорија, која је по своме називу више парадокс, него истина која се може акцептовати или у коју се може бар веровати. Сумња, чуђење или ироничан смешак, који се одразавају на лицу саговорника или читаоца при првом сусрету са њом, потпуно су разумљиви, јер није реч о нечему обичнијем, свакодневном, усвојљивом. Реч је о једном па-