Učitelj

Гледање без очију 385

радоксу, о могућој немогућности, о ономе што је супротно општем мишљењу.

Никада популарно мишљење није дошло на идеју да постави проблем о могућности гледања без очију; научном, пак, није ни то измакло. Оно не само да га је поставило у виду хипотезе, већ га је — макар и на једном стварном примеру — и доказало. Позната је чињеница да слепо рођени а исто тако и они који у току живота ослепе тако, да им видни нерв буде уништен или још уз то и цео видни апарат разорен, да такви никада нису доживели срећу да угледају светлост дана и уживају гледајући лепоте природе. Познате су несреће и очај родитеља, којима је додељено да такву децу гаје. Познати су вапаји оних који су несрећним случајем при раду или у рату остали без вида, а даи не говоримо о намерном ослепљавању деце од стране децокрадица. Позната је и у нашим народним песмама необично лепо опевана драж очију, где се оне пореде са драгим каменом и истичу као „огледало душе“. Познати су, најзад, у научној литератури и покушаји да се изнађе модус и средство за надокнађивање овог недостатка. Ови покушаји јављали су се нарочито после дугих и немилосрдних ратова, који су увећавали број оваквих несрећника. Таквих радова броји н. пр. француска литература свега око 60—70 разних чланака, брошура и студија. Али није познато да су такви покушаји довели до позитивних резултата. Од њих се изузима само један, који је извршен у Француској од 1920 до 1926 године, а који је демантовао сва ранија физиолошка и психолошка знања. :

То је покушај Луја Фаригула, који је 1920 године публиковао у Паризу своју хипотезу о могућности гледања без очију под насловом Га тауот емта - тећтепте ећ 12) зетз рагордаце. Хипотеза је заснована на његовим дугогодишњим хистолошким, физиолошким и психолошким студијама и гласила је: да је могуће визуелно опажање света у простору и времену и без поседовања органа вида.

Наслућивања ове врсте постојала су још код двојице других француских научника, који су, и не знајући један за другог, радили на овом проблему и истовремено објавили резултате до којих су били дошли. Само је Фаригул отишао дубље од њих, изградио теорију истина у прво време хипотетичног карактера, али ју је он након кратког времена и доказао огледом на једној госпођици из Америке.

Кад се Фаригулова теорија појавила у париским књижарским излозима и кад се сазнало за њену садржину, она је постала предметом живих дискусија у разним институтима и научним друштвима. Нарочито је скренула на себе пажњу научника: физиолога, хистолога, психолога, психијатриста, анатомиста, и др. Научници су се поделили у два табора: браниоце и противни-

Учитељ 25