Učitelj

Гледање без очију 387

седам језика, читала помоћу прстију — текст у књигама за слепе писан рељефним словима, писала на писаћој машини итд. Пошто је бића имућна, крене из Америке у Париз са својим вођом, пуна одушевљења и воље да се драговољно стави на расположење Фаригулу, да са њом изврши експерименат, е да би прогледала. По приспећу у Париз јавила се Фаригулу, који је тада лежао болестан у постељи. Он је упути своме асистенту да он покуша експеременат до његовог оздрављења. И она пристане.

Пре почетка вежбања прегледали су је два париска лекара — специјалисте за очи и издали уверење „да су јој очне јабучице потпуно усахле“. Факсимил тих уверења налази се у тексту књиге, коју је она нешто касније публиковала заједно са Фаригуловим асистентом. То дело »Ит бдисаћот раторидив« (Раја, 1926) садржи целокупан поступак култивисања над њом вршен у току непуна два месеца. Половину дела писала је она, као особа са нормалним видом, а половину асистент Кепб Машћјапе.

Њено „пароптичко васпитање“ састојало се из четрдесет и неколико сеанса пробављених у Фаригуловом лабораторијуму. Свака сеанса трајала је од 20—35 минута. На њима се поред техничког рада асистентовог и извесне лаке хипнозе захтевало од пацијенткиње да јачином аутосугестије и воље чини максимални напор „да види“.. Тај напор исцрпљивао ју је каткад у току 15 минута толико, да су јој била потребна по 24 часа за одмор, после кога би опет била способна да се подвргне опиту.

Пошто је она била врло интелигентна и имала јаку вољу, коју је сву стављала у службу да доспе циљу, то је за кратко време и покушај успео.

После свега неколико сеанса она је успела да кожом разликује присуство светлости и таме. Потом облике предмета, њихову величину и боју. Најтеже је ишло са разликовањем беле и сиве боје. После десетину дана она је уочила облике слова крупно исписаних наслова на часописима, чије име није никада у животу ни чула, а камоли видела. Након двадесет и неколико дана вежбања, она је била толико оспособљена, да је отпустила. свога вођу, који ју је довео из Америке, вратила га је натраг са изјавом, да ће се сама она вратити, кад буде завршено култивисање. После 40 и неколико сеанса она је била толико оспособљена у гледању, да се сама кретала по најживљим париским улицама, читала врховима прстију или кожом лица фирме париских радњи, проналазила сама улице, похађала локале, читала журнале итд.

На тај начин Фаригулова поставка, потврђена на једном примеру из стварног живота, изгубила је карактер хипотетичности и постала теоријом у правом смислу те речи.