Učitelj

Нова школа и учитељ 723

шарени калејдоскоп са безброј нианса паметног и глупог, доброг и рђавог.

За преображај наше школе било би од неоцењиве користи, кад би се свака педагошка новина пројецирала на нашу школу, на наше потребе. Учитељ би имао правилну оријентацију и с мало воље и труда лако би нашао полазну тачку за увођење добрих новина у својој школи.

П

Педагошка реформа је једно време првенствено обраћала пажњу методи, градиву и организацији. Можда је то реакција на старо стање које је очевидно у много чему погрешно, У жучној реакцији на старо превидео се главни фактор успешног васпитања — учитељ. Очекује се све од метода, организације и градива. Сувише се наглашава чисто режисерска улога учитеља, а она васпитачка као да је споредна. Вратили смо се основној заблуди Русоа, по којој је васпитање чист природни процес, а свесно васпитање има негативни карактер. Заборавља се она чини ми се Кантова истина: да човек постоји захваљује природи, али да постоји као човек — захваљује човеку.

Бити добар васпитач не значи бити само добар режисер, имати стручног знања и технике, него имати и васпитачког дара.

У томе смислу васпитање је уметност и не може се научити. Из основа је нетачно мишљење да је „учитељ пре свега интелектуални радник - организатор и да уметничка нарав и специјална надареност није оно главно што учитељ мора неопходно да поседује“. Кад би ствар уистину овако стајала, онда бисмо имали толико добрих учитеља, колико има добрих теоретичара. А сви знамо да у животу има доста трудољубивих и образованих учитеља, па ипак слабих васпитача.

Данас кад се сви нови педагошки покрети крећу у правцу индивидуализирања наставе и васпитања, јер се увиђа потреба да се цео васпитни рад ослони на личне, индивидуалне особине детета, увиђа се и неоснованост једног општег поступка и једног општег програма. Нужна последица оваквог увиђања је давање потпуне слободе учитељу у његовом раду. Учитељ има за свако дете у свакој ситуацији да нађе подесан поступак и занимање. Ако он нема урођеног дара да проникне сваку ситуацију, не помаже му никаква психологија и педагогика. Он може све лепо знати, па чак може и практички да се добро усаврши, ако не уме да осети кад треба шта и како да ради не може бити добар васпитач. У овом отсудном моменту оставља нас на цедилу и наука, и метода, и организација. Може нас спасти једино урођена васпитачка способност. Захваљујући урођеном дару било је старих учитеља који су и методом срицања могли одушевити децу за читање, а недаровити учитељи и поред модерне методе натерују деци сузе на