Učitelj

К ершеншта јнер 253

у Шпрангера, и у Кершенштајнера васпитач улази у онај „животни облик“ који је Шпрангер назвао социјалним.

И Кершенштајнер, као и Думи, задржава се на питању: шта је харакшерг С тим питањем морамо бити начисто ако хоћемо да знамо шта је управо циљ васпитању, који се поставља у образовању характера. Велика је опасност, која се јавља у свим временима с великим материјалним развојем, у јакој општој дражи лова на спољашњу имовину (или као што се у нас обично вели: у лову на милионе), коју таква времена врше на све људе. Ако васпитање характера у нашим школама, пре свега у нашим средњим и великим школама, које треба да дају вође народне, не умножава упоредо и унутарњу имовину, наша је судба решена.

Кершенштајнер разликује биолошка (животињски) характер (разлика је ту међу индивидуама у рецептивности и у реакцији, или активности, тј. како примамо утиске и како одговарамо на њих) и иншелегибилни (виши духовни) характер. Најважнији су елементи вишега, интелегибилнога характера: јачина воље, снага суђења (Душ тражи: примењену способност практичнога суђена, суђење које иде за једним смером и које се разликује од чистога суђења, од науке), пријамљивост, тј. финоћа осећања, и — нарочити Кершенштајнеров израз — комешљивост (проривање) чуственога дна (Аш ЊЂагкен). То проривање тиче се обима, дубине, трајности чуствених покрета који прате опажаје, претставе и појмове у току свести, нарочито оне што се односе на човека и на његову судбину, на божанско, на истинито, на лепо. — Характер се даје васпитати само у правцу диспозиција, али када се тај правац нађе, у доста се великој мери може утицати на васпитаника.

Образовање је увек лично, особено формирање за оно што је појединац у клици већ од свога рођења. Свака индивидуа мора због те своје особености ударати својим нарочитим путом за своје образовање, који не може бити постранце од задатака за које је он својом индивидуалношћу безотпорно позван у животу заједнице, и не може бити постранце од задатака које му постављају чисто психичне животне нужности. У појму је образовања и биће и поступање: образовање је духовно биће кога је смисаони склоп (Утпсесе) укотвљен у вредности које објективно важе; као поступање обухвата три чиниоца, — структурни развој тоталности васпитаникове, духовну и материјалну структуру културних добара као образовних добара, и духовну структуру васпитача.

•