Učitelj

259 Милан Шевић

Кершенштајнер) од Милана Шевића

Ако пођемо од принципа, у кога је знаку сувремена педагогија, од принципа радне школе (и противници су њезини у њезину знаку, јер морају заузети став према њој), видећемо да је између две крајности у немачкој педагогији (а готово и у данашњој уопште), које данас претстављају Хуго Гаудиг и Теодор Лит,“) Георг Кершеншшајнер у средини. Али он је био тај, ако се и рачуна у умерењаке, који је, бар у Европи, за радну школу највише учинио, не само у пракси, својим узоритим уређењем продужних школа у Минхену, него и у теорији, — својим великим делима, ако најчешће и нису обимом пространа, која је касније сажео у опсежној Теорији васпишања (1926), и својим удубљеним утицајем на целокупну садашњу организацију школску. Све доскора сматран је, једва оспоравано, за највећега сувременог педагога немачког, све до Едварда Шпрангера који га је и сам тако називао, — али Кершенштајнер је назвао тако много млађега Шпрангера, и за собом повео и друге. |

Готово истовремено отпочет је велик преокрет пут радне школе у Америци и у Европи, а заталасали су га Џон Дуџ и Георг Кершенштајнер. Мпак се мора признати, и Немац га признаје, првенство Американцу. Али стим није нимало умањено значење и оригиналност Немчева рада. Обојица су ишла једним правцем, али одвојеним, самосталним путовима. Идући истим правцем они су се често сретали, водила их је једна мисао, коју је Дуи тако лепо изразио речима: Учити» — Заиста, али прво живети, и учити животом и у односу с тим животом. Педагогија је и једнога и другог генетична, функционална и социјална (ову Кершенштајнер назива „државно-грађанском“). Али Кершенштајкерова педагогија као да је у свом завршном путу мало померена и као да не закључује сасвим доследно: велико одушевљење за Шпрангера није могло остати без утицаја, као ни без оних на овога (Дилшај, Паулсен). Међутим и то је доказ да је „чуствено дно“ и у старца остало лако покретљиво и да се и онда дало „прокомешати“. Као

') Извод из ЛПомена Кершенштојнеру на седници Педагошкога друштва од 19 фебруара 1932. |

2) Лиш не жели да се сматра као „противник“ радне школе, али је он свакојако она отпорна снага која може учинити да резултанта пође правим путом.