Učitelj

280 Мил. Ј. Милошевић

постане и човек, зар ће се лако решити да сиђе у град» Тешко. Импресије стечене у овом његовим годинама пратиће га до гроба. Свако сазнање о граду биће пропраћено овом првом импресидом. И он ће се сам у чуду питати: зашто ли ја тако мрзим варош...

Док сам о томе размишљао не скидајући очи с њега, деда га је разнежио, те је на растанку засузило кријући крупне очице у големи јастук. Препоручише нам га и одоше. Дете је остало мирно и замишљено. По каткад из те насталгије тргло би се, загледавши се у плехани, бели сталаж поред кревета и два обешена пешкира. Очас је посматрало и мене. И разуме се да је смео, хтео ме је упитати — јесам ли ја господинр и познајем ли његовог господина. Његово по гдекад разблажено и смирено лице одавало је невероватну бистрину. Ми смо му се благо и његовим речником обраћали, те смо га изгледало је мало приволели, али мали је и даље ћутао.

Настало је време примања посете. На вратима скрушена старија жена са детињим оцем. Чим је дете спазило бабу киселу и жалосну, викнуло је: „Башо, хоћу напоље!“

Сатима је, можда, сирото трпело, али није имало куражи да се коме обрати. Стид донесен из куће јачи је ето и од самог нагона. Отац се обратио болничару и овај је донео стаклену гуску. Приневши је детету оно није могло да се нагледа чуда. Кад су му почели објашњавати, а уз то одгуривати покривач, дечко је дрекнуо и обема рукама снажно вратио покривач, плашљиво гледајући још увек гуску у дугачкој болничарској руци. Рекли су му да ће баша и баја изаћи. Ни то није било довољно, а и да смо сви изашли па ништа. Хтео је напоље и напоље......

Донели су му пред кревет „папуче“ изрезане од неких дотрајалих големих војничких цокула. И то је била интересантност, те је безазлено посматрало. Стало је на под, а по савету утурило и ноге у њих. Његов полазак у овим папучама била је језива сцена. Е то се заиста неће заборавити. Мали је на сред собе застао и баш као оно кад је најпре ушао застао је и почео да блене часу бабу час у чапљастог болничара. Повели су га, и уз њихову међусобну вуку отетураше га у овим цокулама уз непријатну лупу потковица на потпетицама. Замакоше. Врата зјапе. И све ми се усред белог дана чини сад ће нека авет отуда. Убрзо детенце изби неосетно без кондура, те је сад са мало више слободе дошло кревету и само се попело. Изгледало је као у бољем расположењу што је успело да се отресе истих. За дететом лено су се вукли баша и баја.

„Вакат је“, прозбори отац. Готово уплакана баба је принела детету главу и почела му тепати и причати, како ће и она ту сама у другој одаји — да лежи.

Али мали планинац добро прозре лукаву бабу, па бризну у плач. На моју интервенцију умирио се, ваљда из страха или богзна чега. Док је он влажним очима посматрао мене и поређане

а не а