Učitelj

Домаћа књижевност 309

и у науци до степена њихове потпуне измене. Зар се н. пр. последњих столећа нису скоро потпуно изменили појмови о времену, материји и др.» Појава ова, која у теорији сазнања иначе служи извором интелектуалног скептицизма, у ствари је само знак развијања и усавршавања људскога духа уоште.

Што млађа наука, тим већма недовољно пречишћених појмова у њој; у колико су пак ови замршенији, у толико више дефиниција о њима. Погледајмо н. пр. психологију! Стара по имену, она је у ствари једна од најмлађих наука. И кад не би познавали њену историју, могли бисмо се о томе бесумње лако уверити по жучним полемикама њених аутора, особито пак по изобиљу дефиниција о главним појмовима њеним. Колико дефиниција имамо н. пр. о „свести“, том основном појму модерне психологије! Аио другима исто тако.

Један од психолошких појмова особите важности јесте појам „пажње“. Пажња је погодба целокупног психичкога развића. Без ње се на пр. развитак индивидуалних способности личности не би могао ни замислити. М отуда и онај превелики значај, који се пажњи придаје у образовању и настави. Не будемо ли били у стању да код васпитаника пробудимо ову, сав ће нам труд остати узалудан. „Она је инструменат васпитања“, како вели један велики педагог. И и је ли отуда чудно, што је овој психичкој појави посвећена особита студија од стране толиких светских психолошких и педагошких ауторитета, као што су на пр. Рибо, Дир, Керл, Крајбиг и др., од којих имамо посебних и изврсних монографија о њој!

Недавно смо о овом психичком феномену добили опсежну расправу и на нашем језику. То је горе поменута „Наука о пажњи“ од др. Д. Трбојевића, чијом ћемо се садржином у следећим рецима позабавити.

Др. Трбојевић своју расправу дели у два дела. Први, теоретски део третира пажњу као чисто психолошко питање. Он признаје да данашња психологија „није поставила потпуне теорије о пажњи“. Обичне дефиниције њега не задовољавају. Али, пре но што се буде определио у овом погледу, покушаће он да пажњу учини схватљивом и другим путевима- путем разликовања њеног од других душевних појава, дакле описивањем, затим истраживањем њених узрока, и, најзад, поделом овога појма у ниже појмове.

Првим поступком долази он до ових констатација: 1) да нема неке опште пажње, која би се могла употребити за све, већ да има само појединачне пажње, за овај или онај случај (ова констатација, на стр. 10 књиге, има, како изгледа, нешто противречности са оним што је о општој пажњи речено на стр. 67); 2) да је пажња у сваком случају управљена на неки предмет; 3) да као год што су мишљење, осећање и хотење повезани међу собом, тако је и пажња увек у вези с овима; 4) да снага или квантитет појединих од горњих душевних појава зависи од пажње која их прати; 5) да се пажња и свест подударају у многим обележјима...