Učitelj

412 Др. Вој. Р. Младеновић

Са нашег гледишта појам „добро“ (баш и по Кершенштајнеру) садржи и ознаку заједничко, тј. да вредност која добру припада не признаје само појединац или појединци већ да она ужива опште признање. Ко може други него заједница да да такво признање и на који се други начин могу створити заједничке опште вредности» Добра којима припадају такве вредности не потичу у последњој линији од појединаца, ма да преко њих долазе до остварења. Творци великих дела које обележавамо као велике знамените личности изражавају у њима само вредности које су у заједничком животу и развитку постигнуте. Њихова величина састоји се у томе што они те вредности могу боље, живље и потпуније да схвате и да их, изражавајући их на одређени начин, фиксирају. Кад се заједнички живот не би изражавао у делима великих људи, она би за чланове заједнице била неразумљива, не би добила потребно признање, без кога нема вредности, и не би као добра с вредностима вишега ранга него што су појединачна добра потпомагала општи развитак у оном правцу који ми обележавамо као културни развитак. Због тога ми тим добрима и дајемо ознаку културна за разлику од посебних, субјективних добара, а вредности које су с њима нераздвојно везане називамо културним вредностима. Најгенијалнији човек, који би од почетка живео сам за себе, не би имао ни могућности ни потребе да створи ма какво културно добро. Сам за себе човек не би био у стању да разликује истинито од лажнога, добро од зла, лепо од ружнога. Неки покушаји у данашњици да се, нарочито у уметности, стварају дела, дакле, културна добра независно од заједничког живота и на начин који ником другом сем таквом уметнику није приступачан, показују најбоље колико је погрешно преокретање да појединци а не заједница стварају вредности. Изрека Гал рош: Гатф бесмислена је, ако се заједнички живот унапред не претпостави као основа за уметност уопште или ако се не употребљава само у смислу, у коме је та изрека први пут употребљена.

На овај начин културна добра и њихове вредности чине нераздвојни део процеса који у заједничком животу називамо развитком, усавршавањем, културним напретком. Усвајање апсолутвих вредности изгледа нам непотребно и неоправдано, јер претпоставља крај једног процеса који је по свему досадањем сазнању о његовој суштини бескрајан. Поред тога искуство нам показује да се такве вредности мењају (чак и оне четири Винделбандове). Ако те промене треба само да означавају приближавање надвременим апсолутним вредностима, онда је њихово усвајање опет неоправдано: надвремене и непостижне апсолутне вредности потврђују чињеницу о бескрајности заједничког развитка.

Појмови културно добро, културна вредност, заједница и развитак чине, као што се види, једно јединство, у коме их ми