Učitelj

Постављање васпитног циља 413

можемо истина разликовати, али не и растављати и чинити независним један од другога. Васпитање као основна функција заједничког живота припада на исти начин том јединству, ма да се оно односи и на појединце и ма да се врши под утицајем васпитача или без њега. Човек постаје личност у пуном смислу те речи само у заједници, као што је заједница увек заједница личности. Једно без другога не може се замислити.

ИМ као што заједница, стварајући културна добра нових вредности иде несумњиво „срећнијем покољењу човечанства“, тј. заједници виших добара и вредности, тако и васпитање коме смо поставили за циљ увршћивање васпитаника у заједницу као развијене личности постиже свој задатак помоћу културних добара заједнице и за њих. Човек коме су културна добра и вредности страни није личност у правом смислу већ вегетативно биће равно осталим природним живим бићима. Тако и појам личности припада већ поменутом јединству, а културна добра и вредности појављују се и као средство и као циљ васпитања. Ако ова тесна повезаност, потпуно нова уобичајеном чисто механичком и шематичком подвајању и одређивању традиционалне педагогике, некога буни и ствара му тешкоће, не може му се помоћи: душевни живот и васпитање које се увек бави њим такви су као дате чињенице. За успех у васпитању упознавање овог јединства је неопходно. На њему почивају све тежње новог педагошког покрета. А упознавање није ни изблиза тако тешко као што изгледа. Треба се само ослободити традиционалних погледа. Ну да се вратимо предмету ових редова.

Казали смо да су културна добра са својим вредностима и средство и циљ васпитања. Многи педагози осим оних који усвадају апсолутне вредности склони су да означена добра сматрају само као циљ васпитања. М то се гледиште може с разлозима правдати. Али посматрамо ли како недорасли нарочито под планским васпитним утицајем и особито у вишим школама долазе до схватања културних добара, видећемо да би такав њихов однос према васпитању био непотпун. До истог закључка долазимо и кад пођемо од самог појма културног добра. Узмимо један пример. Наука као културно добро везана је за вредност коју називамо истина. Одвојимо ли истину од науке, па је у њеном апсолутном облику истакнемо као крајњи циљ развитка и васпитања, онда наука без своје вредности, тј. без истине није културно добро, није ништа. Тврђење да је наука ипак културно добро, јер у једно одређено време, на извесном ступњу развитка, дакле историјски, уређује живот према надвременој вредности истине доводи нас опет на наше гледиште: ми познајемо истину само као савремену вредност; апсолутна, надвремена истина стоји још недостижна пред нама, ми ништа поуздано не знамо о њој. До истих резултата доћи ћемо кад посматрамо и остала културна добра (уметност, морал, религију).