Učitelj

454 Јован Малезановић

би то онда била копија, а не рад. То значи да је узор после рада, или каткад, потребан и користан, јер ће довести до поређења, учења и потстрека. Узмимо да је рад, стварање, једини закон живота. Рађале би се потребе, али зар би оне биле, пошто је личност стално окупирана својим радом, префињене и разне» Не. Рад је, истина, први услов за одржање, подизање и живот, али се сем њега јавља потреба за променом, за узором, за осећањем туђег. А о томе свему породица, као доцније и школа, треба да води рачуна. У претшколско доба детета, дакле важан је рад, као средство за стварање интелекта и расположења, и узор, као средство којим ће се рађати самокритика. Подражавање, које је урођено допуштати у извесним моментима, али никад не апеловати на њега као на најснажнијег васпитног фактора, јер то није. Изнад свега учинити дете што самосталнијим. Такво, узорно васпитано, дете дошло би у школу са одличним манирима, добрим изражавањем; имало би спремљен терен за рад и мишљење, а осећања љубави и самооткрића давала би успеха и напретка. Затим би школа извршила своје.

У друго, школско доба породичног васпитања, породица би имала потпомагати школски живот дечји. Све оно што се у првом, претшколском, периоду развијало и потпомагало, помагати и сад. Дискутовати с децом на њихов, дечји начин. Дискусије, разговори с децом, имају нарочити значај и као средства за боље и слободније изражавање, и као фактори за давање потстрека и одушевљења. Признајемо да је самосталан рад најбољи потстрекач, али зар се у животу рад не изводи за друштво, које га оцењује и дискутује о њему. Стога, увек имати у виду и овај, друштвени, карактер рада. Све што школа ради, све што се посредством њеним развија у детета, све то породица треба да зна и помаже. Ако се дете за три часа школског рада и заинтересује нечим, опет ће се то негирати ако му дом ствара друге диспозиције за рад. У раду на подизању детета школа је помагач дома, а дом помагач школе. Једно без другога не може егзистирати; једно условљава друго. У наше време мало је правилног разумевања овога. · Отуда васпитна настојања и не дају резултате каквих треба. Док је у школи, ученик ради и, чини се, воли, а код куће се занима другим. У ствари, ту се никад и не може развити она пламена љубав, која обасјава и води, која уздиже и испуњава радошћу. Сама од себе школа би дете могла образовати, али му васпитање једино може дати у савезу с породицом, која треба да има смисла и разумевања за васпитни рад.

Трећи ступањ породичног васпитања, доба које настаје изласком детета из школе, такође је важан, јер се дете још увек фор-. мира и изграђује. Кад би се прво доба назвало припремним, друго — помоћним школским, треће би се требало звати резултантним, јер се све оно добивено из претходна два, ту учвршћује и наставља. Шта вреди школи ако је дете кроз њу заволело н.пр. књиге, а кад изиђе из ње нема их. После свршеног школовања породица