Učitelj

Психологија читања 503

Почетак овог сложеног процеса налазимо у оптичком утиску слова, која престављају речи и реченица. Даља радња је репродукција оптичке слике, знакова, и ознака. После оптичке репродукције следује оптичка аперцепција знакова, која се остварује репродукованом оптичком сликом. Та аперцепција нам се манифестује са знањем, да посматрамо познато слово, односно реч. У то ћемо се уверити, ако посматрамо ове знаке: 1. — — — 1. Први знак је пак свима нама познат, други ће бити само неком познат, а трећи можда неће нико од присутних познавати. Исто се то пак догађа у случају, када читамо познат текст, када читамо првипут неку реч и кад је у питању непознат текст, тада је слика психолошког процеса унеколико другојачија. На основу оптичког утиска, коме пак не следује репродукција слике речи и њена аперцепција, читач ствара акустичку реч и то тако, што се на основи оптичког утиска изазове непосредно акустичка престава дотичне речи, коју пак читач остварује говором, ако чита наглас, а ако пак чита тихо, остаје само при тој акустичкој престави.

Следећи чин у процесу читања је репродукција акустичке слике речи. Том сликом аперцепујемо примљени оптички знак. То је већ пети чин у том целокупном процесу. Као шести чин сматрамо репродукцију значења речи, односно реченица. Репродукцијом значења речи је процес читања углавном завршен, јер било да читамо наглас или тихо, то за схватање читања нема важности. Процесу читања припада и инервација и осећаји кретања говорних органа, чијом делатношћу успевамо најзад да репродукујемо акустичку реч.

Тврди се, да добар читач долази до значења само на основу оптичког утиска приликом престава речи и реченица. Међутим већ обично посматрање говори против тог мишљења. Ако дакле сами обратимо пажњу на то, како поступамо при читању, видећемо, да наше оптичке слике речи прате и акустичке преставе, услед чега се пак добија утисак, као да слушамо свој сопствени говор. Нарочитим опитима, који су изведени у ову сврху, постигнути су очигледни резултати, и то на тај начин, што је био тахистоскопски експонован непознат текст, налепљен на дужу траку, која се у правилним паузама од једне секунде кинематографски померала иза застора са одмереним отвором тако, да је сваке секунде био експонован само један редак текста. Испитивана особа је имала задатак, да за то време само оптичким утиском ухвати експоновани редак и по могућству схвати његово значење. Отвор на застору је био толики, да се кроз њега могао видети само један редак текста. Показало се, да у нормалном реду 10 см. дугом можемо пак све речи