Učitelj

526 Свет. О. Аврамовић

лазила учитељу и с једним осећањем, које није далеко од. — мржње... А мржња затвара очи (као што љубав отвара), за све што је лепо, добро и истинито. А шта је све из те мржње поникло, најбољи нам је пример Сремац са Сретеном у „Лимунацији на селу“. Није учитељ боље прошао ни код. Глишића ни код Л. Лазаревића. И пре но што пређемо на приказивање Ранковићевог дела потребно је, да се мало задржимо на писању о учитељу Ст. Сремца, Глишића и Лазаревића. Ова тројица наших књижевника — у несумњивој оскудици симпатија за учитеља — имала су тако чврсто уверење да учитеља познају; да могу дати учитељски тип и веровала су (заједно са многим читаоцима) да су га погодили и дали. Какво је то њихово уверење било и до каквих се граница простирало њихово познавање — видећемо одмах. Читалачка публика онога времена подлегла је њиховим сугестијама и постојало је, збиља, веровање да друкчијих учитеља и нема, но само Максима, Сретена, Грујица и њима сличних. Сва тројица била су у писању непосредна, отворена и лична — понајвише. Детаљи су им често тако бројни, верни и рељефни у цртању средине и личности да је свака друга, лепша илузија о учитељу била савршено искључена.

Тешко је у њиховом писању пронаћи где је средња мера а где хипербола; где горка истина и збиља а где лаки хумор и пакосни подсмех... Једно им је заједничко иу правој мери: мало љубави за мале људе као што су учитељи...

Из њихове интерпретације учитеља могу се извући три генерализације, три учитељска типа углавном.

На првом месту тип учитеља „шереша“ или, подвалаџије“,, један комичан тип у основи, какав је дат у писању М. Глишића.

Сасвим је разумљиво што је овакав тип обрадио М. Глишић. Он је готово у целом свом књижевном делу овакве типове и давао. Код њега су комично прошли поред учитеља и професори, попови, полициски чиновници, трговци. Он је изванредно оштро запажао комичне ситуације у животу и смешне црте у људским карактерима. М сликао их је не само у дидактичком смеру да, уз смешно по принципу контраста, укаже на озбиљно — већ је то његово сликање више долазило као по неком расвом инстикту, спонтано и неодољиво Он је био — Скерлић је то добро уочио — од краја где је подсмех и ругање — души посластица. Он се слатко и јако. гласно смејао не само на туђе шале и незгоде, већ и на своје што је заразно шарио кроз своје приче. Он је смех. носио у себи, органски, физиолошки — ако се тако може рећи. И такав смех, наравно био је јако заразан. Сремац, Домановић, Нушић успешно су наставили и проширили његово књижевно дело пуно сатире и карикатуре.