Učitelj
Криза педагогије 577
Људи који имају да воде тим путем, да прате тај пут, деле судбину данашњег човека уопште; кризу његовог духа и беспуће које се отвара пред њим. Није питање о томе које „старо“ или које „ново“ ваља усвојити, који технички детаљ, који методолошки детаљ. Јер није „криза“ у томе. Такву „кризу“ решава сваки који учи друге на свом конкретном, личном, терену: и решава овако или онако, према теренским могућностима, са обзиром на школу коју је имао или без обзира на њу. Рад његов је увек резултанта сложеног једног система животних стварних сила. Криза је онда кад настане свест о одговорности и када се осети да вођење путем од детета до човека јесше одговорност, велика, највећа. Етичка одговорност. Питање морала. У том стању душевном, на неизбежно питање „куда>“ и „зашто“, отварају се тек видици кризе. Отуда људи, мислиоци и забринути, «са разлогом и са правом, тврде да је свака криза у основи морална, макакав вид имала и макакво јој учено име давали људи. Јер, није у кризи данас никаква теорија, ништа на хартији постојеће; такве кризе су решљиве увек у овом или оном правцу, решљиве теориски као што су теориски и постављене, са више или мање „елеганције“ — као математички проблеми. У кризи је човек, живи носилац живих вредности, данас уморан од свега, пред беспућем свега. А кадјеу кризи човек, у кризи је све оно што је педагогија — скупни појам формирања човека, а не појма, живе јединке а не лутке и механизма. „Књижевни“ проблем педагогије, теориски, папирнати, увек се може „решити“. „Практични“ проблем педагогије — увек се „решава“. Но стварни проблем гледати у човеку лик и образ, прави проблем форме човека — тај је „у кризи“, јер је у кризи човек сам. Та криза савременог
човека — предмет бескрајних препирки и брига — јесте и криза педагогије. Ми немамо да решавамо кризу „система“ него кризу личности савременог човека — на свима под-
ручјима његова живота, па и у педагогици.
2.
Та основна криза човекова је у распадању његове личности; ако хоћемо технички један израз: у дезиншеграцији личности и у тежњи да се постигне ре-интеграција, поновно поуздано осећање целости. У поновном сабирању и сакупљању растурених, вештачки издвојених, делова личности; у поновном стицању блаженог поуздања у цељу своју личност, а ово је немогуће без поновног стицања осећања припадности над-личном. Сви симптоми кризе окрећу се око овог основног процеса: човек је разбијен, непоуздан, раздељен, неослоњен а хоће да постане цео, поуздан, неподељен и
Учитељ 37