Učitelj

116 о д-р Артур Либерш

запрепашћење. У њему прилази човеку једна несхватљива сила. Али ми знамо како је човеку и животу уопште потребан аушоритет. Та је сила нужни противпол слободе, аутономије и самосталности. Живот садржи у себи у подједнакој мери обе те тенденције, и њему су обе оне апсолутно нужно потребне. У узајамној заједничкој игри ауторитета и аутономије, огледа се и испољава једна од највећих диалектичких особина живота.

Проблем аутономије спада у област етичке и моралне педагогије. Чисто појмовно узев с овог становишта може се, разуме се, обрађивати и проблем ауторитета. Јер је и он у ствари једно морално питање. Али при томе се једно мора узети у обзир. Са педагошког становишта је потпуно погрешно обрађивати проблеме у поглавито апстрактноји теоретској форми. Педагошка упутства и педагошка сазнања морају бити потпуно опажајна и конкретна. Необично је важно да се о томе води рачуна. Али где и како се може постићи то одажајно упућивање у педагошке проблеме» Или примењено на наш случај: Зар бајка нема тако велик педагошки значај, упутство, поучност и потстрек, баш због тог опажајног и конкретног начина који одговара дечијој природиг

Ми ћемо касније још опширније говорити о питању, коју форму мора имати педагошко упутство Сви ми из сопственог искуства знамо, да апстрактна учења и појмовне придике једва да имају неког смисла и плода. Дете их не слуша. И то не због тога, што неће или не може, него због тога што је све оно што је апстрактно теоретско страно његовом бићу, због тога у сваком васпитању играју тако важну улогу опажајни и конкретни при мери. А најпривлачнији и најочигледнији израз опажајног поучавања и васпитања је несумњиво бајка.

Оно пак што чину утисак и изазива поштовање, то ствара ауторитет у добром или рђавом смислу. Личности из бајке су У "сваком случају импозантне и то баш због тога, што превазилазе "рационалну меру. Један брдски дух или нека изворска вила јесу репрезентанти божанства, зла ташта је репрезентант зла, златно брдо или раскошни дворац су репрезентанти богатства, док су друге личности репрезентанти глупости, лукавства, мудрости и надмоћне телесне снаге. Све те личности и фигуре имају особине изнад нормалне мере и способне да изазову страшне доживљаје као и да савлађују простор и време. Зар све то не мора деловати у смислу буђења и стварања ауторитета» Како је јако и како природно то дејство, види се по томе, што дете прима непосредно у свој живот личности бајке и са њиме саобраћа као са природним другарима из живота. При томе оно, разуме се, нема осећање да има посла са личностима из бајке, него их сматра за стварне личности. И оне су за њега утолико стварније, уколико је већи њихов ауторитативан утисак на дете.

Једна даљна ознака тога ауторитативног утиска састоји се у томе, што и фигуре из бајки изазивају страх. А страх изазива само оно што је у стању да изазове утисак. Можда у томе погледу није дејство бајке увек баш најповољније. Често су се многи.