Učitelj

118 д-р Артур Либерт

питање гласило: Како је васпитање уопште могућег Ми дакле овде постављамо питање о објективним условима оне велике културне творевине, коју називамо васпитање и образовање. И сасвим у истом смислу, дакле онтолошки, постављамо питање и о објективитету религије и бајке.

У реалитешу бајке има религиозна педагогија једну од својих главних претпоставки и великих могућности. Какве је природе н какве особине има тај реалитет у појединостима, то се мора још поближе испитати. При томе ће се увек показати изванредни објективни значај бајке за задатке и за циљеве религиозне педагогије. Главне се ознаке тога реалитета састоје, када оставимо устрану естетски значај бајке, у плодном буђењу осећања арационалнога и аушоришеша.

Прелазна критичка посматрања. — Наша основна мисао и наша главна тврдња гласе, да васпитање и образовање нису неке делимичне ствари човекове, него да се односе на целокупно његово биће. Ако је то случај, онда корен васпитања и образовања мора бити у целокупној суштини човека.

Да ли оне четири велике основне области наиме наука, морал, уметност и религија већ сачињава целокупну суштину човека» (Очевидно да не! Ми морамо узети у обзир још две области и законитости које су од пресудног значаја, које припадају уз те области, и којима припадају те области, и ако се они узајамно потпуно не поклапају. Поред својих научних, моралних, уметничких и религиозних дела и особина, човек је још и биће, које с једне стране спада у природу а с друге у исшорију. То значи човек је биолошко и природно биће, а у исто време и историјски створ. И природа и историја сачињавају и то у еминентном смислу корен његове физичке, моралне, политичке, привредне итд. егзистенције. Без природе и без историје не бисмо ми људи имали ни науку, ни морал, ни државу, ни право, ни привреду, ни уметност, ни језик, ни религију: Разуме се, то никако не значи, да се те мало пре побројане културне области могу извести без остатка из природе и из историје. У њима делује један натприродан и надисторијски фактор. И ма колико да је човек јако обавезан и природи и историји, ипак се он не може у својој суштинину своме смислу из њих извести. Својим даром стварања културе превазилази он сферу природе као и сферу историје и отуда неизоставно изазива у његовом бићу извесан прелом и дуализам. Човек најзад не сачињава онако потпуно јединство као нека биљка или као нека животиња. Множина фактора његовог бића изазива у њему дубок сукоб, те на тај начин настаје у њему проблем и борба за јединство, као једна специфично човечанска појава.

С друге пак стране, тај је дуализам опет претпоставка богатства и плодности људског живота. Он не може, шта више он не сме и не треба да буде ни без једног од тих фактора, и само из њиховог обиља може произаћи потпун облик и потпуна садржина људског живота. — Због тога се ми морамо запитати који

и репе