Učitelj
128 _ Рад. В. Теодосић
вају. У игри дете се веома много уживљава у објекте с којима се игра, све се предаје стварима и личностима с којима се игра, те се и на тај начин образује смисао социјалности код деце. И ако у играма велики део заузимају кретања инстинктивне, рефлексивне, изразне, импулсивне природе ипак огромни део активности јесте вољне природе. Играма се развија и воља. Скоро целокупна моторна активност одраслог човека има свој извор у дечијим играма. У игри се не врши само опажање стварности, већ се упоређују чињенице и стално се проналазе сличности и разлике између њих, једно и друго, тражи се објашњење и разлог свему, свакој појави а то је доказ да се игром развија и интелигенција детета. Као продукт тежње за сазнањем јесу и она безбројна ломљења својих играчака и безбројне конструкције које дете изводи. Игра је веома важно васпитно средство и са гледишта психоанализе.
Убрзано растење и развијање телесних и душевних снага и способности детета налаже његово правилно и хигијенско телесно васпитање. Ткива, органи, системи тела морају да се развијају у доба њиховога природнога растења и развијања, иначе, ако се телесне и душевне снаге и способности буду вежбале пре или после њиховога природнога јављања и развића, од тога неће бити никакве користи, а може бити велике штете.
Рано детињство је златно доба човечијег живота. Златним га чине слобода делатности, слободан избор активности, слободно испољавање и афирмирање свога живота, слободно, несметано и убрзано растење и развијање детета. Рано детињство је доба игре. Игра је основно, главно, универзално средство за развијање телесних, умних и социјално-етичких снага и способности. Играње детета је његово развијање, а неиграње је закржљавање и превремено сазревање детињих снага и способности. Зато пустимо: децу нека се што више играју, а ако не умеју да се играју научимо их, и никада их не контролишимо строго, већ их непри– метно надгледајмо и неосетно упућујмо.
Бајке за децу и савремена стварност
— ОД Рад. В. Теодосића —
1
Сви ми данас трајно и више или мање свесно носимо у себи осећање да се живи у озбиљном историјском моменту, у једном одлучујућем историјском раздобљу. Катастрофални економски потреси, судбоносне социјалне борбе, ратови и припреме ратова све је то прогнало педагошке утопије и показало да испод појма човечанства постоји окрутни проблем социјалних односа. У ово доба у коме људи већ више не могу да ухвате смисла, данашњи човек види и осећа да се нешто крупно збива, да је ход времена бржи од његовог сопственог хода, да је његова лична судбина