Učitelj

Камени угаљ 187

постанку каменог угља. Деца у слободном разговору утврђују постанак каменог угља од дрвета (на самом примерку окамењене „грабовине“), спомињу некадашње горостасне шуме, њихову смрт у бесној олуји, заплављавање, окамење без ваздуха..

Кад смо говорили нешто о каменом угљу, ја ћу да вам још нешто прочитам о њему. (Читање ја преузимам, пошто је прича у рукопису).

„Отац прича“. Сунце је одавно зашло иза планина. Изгубила се и румен на западу. Било је мирно предвечерје, само се чуло зујање великог мотора и непрекидно шумљење малих вагончића, који су из дубине црног рудника износили камени угаљ. Кратко и снажно засвира сирена са крова велике ложионице. Бела пара из њеног грла нестаде у ваздуху. Из црне јаме излазе рудари. Све је на њима црно и изобраздано знојем. Весело погледују небо, док им се груди надимају удишући свеж вечерњи ваздух. Погледи лутају небом, као да нешто траже, нешто за чим чезне читаво то ознојено, уморно и црно тело. Јутрос су рано, пре сунца, сишли у црни ходнак. Тамо су ударали својим чекићима по окамењеним дрвеним горостасима. Гушили су се у загађеном ваздуху. Прашина се упијала у кожу. Очи сузиле. Па ипак су и даље радили, улазили у дубину земље, надајући се сваки час највећем злу: да их загрли тај окамењени и вечно успавани негдашњи свет. Из црног ходника излазили вагончићи. Доле, у дубини радили неуморно рудари. Свету треба каменог угља: он храни велике машине, он греје собе, он покреће све. Нико не жели и не воли више сунце него рудари; они имају ретке дане у свом животу кад могу да уживају у топлом миловању сунчевих зрака по образима..,

Ушли су у црни ходник ноћи. Ови изморени, знојави, црни одоше да се оперу. „Мама, да идем пред татуг Мама, молим те, ја тату волим“ — говорио је деветогодишњи Тона. „Буди код мене — сад ће тата доћи.“ „Мама, молим те“ — и низбрдицом је отрчао мали Тона. Одоздо, малом и кривудавом стазом, пео се Тонин отац — рудар Фрањо. „Здраво, тата!“ „Здраво, сине.“ Уморне руке рудара још имају снаге да загрле своје дете. „Тата, зашто је твоје лице увек црног Зашто, тата, и по ноћи доле раде» Тата, причај, причај ми нешто о угљу. Ми смо данас научили како постаје киша. Причај, тата, па ћу ја теби онда о киши. Сели су на једну малу лединицу. „Сине, доле у дубини земље има каменог угља. Прича се да је некад било великих шума, које су пропале у земљу — и од њих је постао камени угаљ. Кад се негде пронађе да има угља, почиње да се копа окно. Копа се, копа — около се слажу греде, да се земља не сруши и да не затрпа чике — рударе. У руднику је мрачно. Доле нема сунца ни овог лепог ваздуха. Вагончићи празни улазе у окна, а напоље носе камење, камени угаљ — назван црно злато. Доле је велика врућина, Тешко је, сине, бити рудар, јер сваки дан кад улазиш у црно окно помишљаш да идеш у црни гроби да се никада нећеш вратити горе. Ноћ је, сине, хајдемо кући.“ Сутра је опет радни