Učitelj

авина лана лан наша == ваниле 7

крају школовања да буде то: да извесна, у самом школском животу стечена а не напамет научена, знања постану трајна својина ученика. А та знања треба да садрже: разумевање значаја и важности свих облика заједнице и њихових претставника, тј. разумевање породице, општине, народа, државе и њихових претставника.

Један од главних елемената грађанског васпитања је и стварање осећаја одговорности код омладине. Овај осећај по Кершенштајнеру је највиши носилац социјалне и државне културе. Где њега нема, ту ни држава не може да се развије у једну правну и културну заједницу. Као најефикаснија средства за стварање овог осећаја и постигнуће циљева грађанског васпитања јесу: ђачке самоуправе и такозване радне заједнице.

Али да за моменат оставимо Кершенштајнера, и да видимо како о овим ђачким самоуправама мисле и остали, а у првом реду американски педагози. Наиме, по нашем мишљењу, највећа заслуга американске педагогике је у томе што је она — будући задахнута демократизмом американског духа — у васпитању омладине одлучно пошла једним новим путем: она је успела да цео школски живот реорганизује и од школе створи тзв. „школску државу“, у којој деца, у маломе, преживљавају цео доцнији јавни живот и, још у школи, стичу извесне позитивне навике и врлине. У тој својој „држави“ сами ученици из своје средине бирају управна тела и сами у заједничком заседању под претседништвом учитеља решавају све конфликте у школском животу. Овај систем васпитања познат је под именом „зсћоо! сну зузјет“. Гил, његов оснивалац, иде тако далеко пи шврди да он не само што омладину још зарана навикава на школске одговорности, него он у исто време прешставља и моћно средсшво за доцнију борбу прошив полштичке корупције пи евентуалне политичке незаинтересованости. А Дуји— говорећи о васпитању и приликама под којима оно треба да се изводи — изјављује, да за васпитање није свеједно, какво уређење у једном друштву постоји. Јер, по њему, сви чланови друштва треба да имају једнаке могућности за васпитање: да могу другима нешто од себе дати а да исто тако од њих могу и нешто узети. Стога он пледира за демократско уређење државе, где нема робова и потчињених, него где су сви чланови заједнице потпуно равноправни. Где такво уређење не постоји, ту ће разни утицаји једне васпитавати за господаре а друге за робове. А Шаква подела кочи и смрзава целокупан државни живот, онемогућава свако мешање, додир и утшицање једних на друге. Демократија, по Дујиу, није само најслвршенији облак владавине, него је она у исто време и најсагршенији облик заједничког живоша, у коме сваки човек води рачуна не само о себи ш своме раду него и о раду других.

Да сад видимо, шта су ђачке самоуправе и какве користи од њих можемо имати» — Као што им и само име казује, то су такве школске установе, чији рад базира на принципу: да школска деца сама собом управљају. Оне обухватају извесне гране школског живота. Њихов делокруг рада није строго одређен и непроменљив, већ је, напротив. еластичан, те се као такав према