Učitelj

679:

њено старање за исхрану — док сам модел не претставља прави живот чије је упознавање главни задатак природних наука.

Природа је извор живота и рада свега човечанства. У њој је материјал за обраду, опстанак и све успехе човечје. Она је: широко поље за духовни и физички рад, развитак и унапређење свију врста људских занимања, која воде материјалном и кулпрогресу. Она је и у настави активне школе васпитни чинилац. првога реда, јер је она стварност, живот који постоји. У њој је искуство, а „да ми само учинимо својим искуством, а из књига и туђих речи једино ако се вежу за наше искуство, јесте сушта истина)“. Зато је вођење дечјег развитка и учење на терену живота. природе, један природан и незаменљив облик наставе. Почетна. настава је највише управљена природи, јер на то упућује пси: холошки захтев дечје природе, која у своме почетном духовном развићу тежи искључиво конкретним предметима. Овај психички: закон утврђује и Џ. Дуји, усвајајући неке основне мисли о васпитању од Русоа, који вели: „Васпитање добијамо из три врела: од природе, људи и ствари..... Васпитање стварима састоји. се у личном искуству, које стичемо у додиру са околним предметима 2)“. А за стицање искуства природа је најбогатија предметима. У њој је непосредно чулно опажање. Она је пуна објеката, који привлаче пажњу ученика, који са интересовањем прилазе да их. посматрају и да стичу јасне представе и појмове. У њој ученици налазе појаве и увиђају да су оне последице извесних узрока, а. да су оне саме узрок новим појавама, што доводи до закључка, да се у природи све дешава по извесним непроменљивим законима, да су сви предмети и појаве у узајамној зависности, у узрочној вези, а да природа претставља целину, у којој је и човек један. њен нераздвојни део.

Сваки објекат или појава, којој у природи деца прилазе под. утицајем интересовања, постаје проблем за појединачни и заједнички рад. Јер у природи, у којој се не може избећи близина са. животом, даје се прилика, да и најслабији ученици дођу до изражаја и активирају своје психичке способности, сарађујући макар. и на простијим стварима, које су им најближе; а то утиче на душу и ствара повод за даљу ивећу активност и интензивнији рад, јер. по закону функционалне сарадње „истакнути рад у једној душевној, функцији, у једној области, већ по својим предностима утиче на оживљавање других функцијаз)“.

Из свега изложеног може се увидети од колике су важности за наставу излети у природу. Увиђа се и потреба наставе активне школе, да ови излети због посматрања и развитка природних предмета, буду што чешћи и да се изводе методски: прво посматрање природних целина, које су деци психолошки блиске (бара, шума, њива и др.), а после вршити прелаз на појединости.

5 Џ. Дуји: „Школа и друштво“, стр. 10 2) Џ. Дуји: „Педагогија и демократија“, стр. 185 8) Салих Љубунчић: „Школа рада“ — стр. 138