Učitelj

578 __________________________---

вања, чим ученици науче писати и читати ма да ово писање мора имати стилистичких и граматичких грешака, којих се ученици вежбањем поступно ослобођавају. У писменим саставима је најглавније, да они потичу из душевне потребе, да се самосталним писањем као једним обликом рада изрази дечја активност, износећи дечје унутрашње душевно стање у правцу њиховог интересовања тако, да овај рад, удружујући активност тела и духа, васпитава, доноси радост и литерарни и интелектуални напредак.

7. Социјални рад

Дете је по своме природном инстинкту социјално биће. Овај нагон искоришћује се у целокупном вођењу дечјег развитка, па је и настави задатак да служи детету као јединки и друштву,

уводећи сваког појединца у заједницу ради службе њеним општим ·

задацима. Отуда настава садржи индивидуалне и социјалне квалитете и поставља принцип: „Од детета ка националној заједници“.

Животом у заједници добија се туђе искуство, а даје своје. Зато сам процес живота у заједници васпитава. Зато се и наставом тежи да омладина стиче искуство и да га шири. Стога у активној школи мора постојати прави социјални живот у маломе, онај исти, који постоји ван школе. И у школи сви чланови заједнице морају имати исте мисли и осећања, исте тежње и исту делатност према заједничком циљу, јер свест о истоветности заједничког духовног живота и рада чини суштину социјалне заједнице као што је тону правој нормалној породици или држави. Да би се ово у школи постигло, наставом се мора створити једна проста и природна средина, која одговара способностима деце ради схватања сложеног социјалног живота који постоји, а то бива читавим низом делатности ученика, који тако учешћем у заједничком раду и преживљујући поједине социјалне функције, усвајају циљеве и начине рада социјалне заједнице и прожимају се истим осећањима, истим духом, тј. везују се блиским духовним родбинским везама и сваки разред ученика постаје животна радна заједница.

На овој основи активна школа помоћу наставе школску омладину запаја и повезује једним колективним националним духом и ствара националну заједницу.

Школске животне радне заједнице развијају се наставом на принципу слободе и саморадње. Из практичних примера, које у своме делу „Активна школа“ наводи Феријер, најлепше се види како се на овим принципима, васпитним животом у школској заједници, стичу социјалне врлине потребне за будући живот. Пример даје Песталоци, развијајући наставу на бази породичног живота, кад је постављао у школске клупе или код стола увек једног здравог и паметнијег ученика у средини између два слаба и неука, да би их помагао у потребама и поучавао, илуструје ситуацију, у којој се немоћни, мали ученици осећају заштићеним, а старији, здравији и ученији заштитницама. Међу њима је искрена исповест утеха, узајамна брига — свака морална помоћ“. Они се навикну на узајамно помагање у свима својим потребама иу