Učitelj

084. ината

овога права. Многи се жале на своје унижење: „Наш је живот гори од радних животиња; молимо, помогните нам да скинемо тешко бреме, које нам затвара врата за даље културно просвећивање“. Правник наших дана најмање може понављати стари појам о заштити формалне слободе, јер животна пракса иде у раскорак са овом теоријом. Шта је фабричко законодавство ако не брига о „једном делу друштва, који осећа потребу за помоћи“, брига и попуна „недовољних средстава“ у неравној борби рада са капиталом7 Зар из овога једног примера није ствар очигледна, да се право не ограничава само на заштиту слободе, већ да узима на себе тако исто и регулисање материјалних услова за њено остварењер Нема сумње, право је већ ступило на овај пут: нужно је само формулисати и ојачати сам циљ који се открива праву на овом путу. Нама се чини да је најбољи израз за овај циљ признање права на достојанствен човеков живот.

Разуме се, да су човекове потребе разнолике и субјективне, те није лако тачно одредити где почиње такав начин живота, који је достојан човека. Међутим, из овога не следује, да право овде нема шта да ради. Пре свега је несумњиво да у сваком друштву и у сваком положају постоји нарочити ниво живота, који се сматра за норму и да постоји граница преко које почиње недозвољена крајност. Може да се дискутује о дневном радном времену, може да се дискутује о размерама стања и др, али је неоспорно, да мрачни и влажни станови противрече сваким нормама дозвољеног и могућег. Право и стаје на овај пут, када узме на себе улогу да одреди извесне условне норме. И у овом случају има велико значење већ само признање принципа заштите личности у сваком човеку. То, што нарочито притискује и мучи

трудбенике живота, јесте свест, да су незаштићени и безпомоћни у животној борби. Истаћи у самом закону принцип подржавања свих слабих и незаштићених, то значи уздићи у њима осећање о личној вредности и ојачати им свест да иза њих стоји сам закон.

Разуме се, да није довољно само прокламовање општега принципа. Да овај принцип не би остао само морална жеља, нужно је да из њега следују конкретне правне последице. Један смо од услова поменули: то је законодавство о свима трудбеницима. Оно се може изразити како у општој заштити интереса трудбеника, уз помоћ објективног права, на пример, путем регулисања санитарних услова рада, тако и у признању сваком трудбенику особних субјективних права, која следују из општег појма о правима човекове личности. На пример, такав карактер има право на обезбеђење у случају болести, неспособности за рад и старости. То је право признато у многим законодавствима, али је несумњиво да будућност у овом праву мора да оствари читав низ сличних права. Нарочито овде има коренито и принципијелно значење тако звано Право на рад, које су још од времена велике француске револуције покушавали да у неком облику унесу у текст декларације права. До нас је допро читав низ пројеката те врсте; познати су огледи Томоро и Дифура, Варлеа и најзад Робеспјера.