Učitelj

280

Утицај последњега био је делимичан и врло слаб на декларацију из 1793 год. у којој налазимо следећи члан (21): „Друштвено старање је света дужност. Друштво је дужно дати подршку бедним грађанима или им дати рада, или им обезбедити средства. за живот ако нису у стању да раде“. Карактеристичан чланак. садржи и декларација из 1848 г.: „Република је дужна братском. помоћи да обезбеди живот оскудним грађанима, или давањем рада према својим средствима, или указивањем помоћи онима без породице, који нису у стању да раде“. Ови чланови имали су значење пре једног моралног става, него правнога принципа, али су ипак на неки начин нагласили принцип који се даље развијао. Па ипак до последњег времена право на рад се сматрало као утопија,. па чак и као изопачење појма о праву. Браниоци старе догме, која полази од принципа свете и неприкосновене својине (римско. право) нашли би у оваквом постављању питања извртање идеје. права. Али правна свест нашега доба изнад права својине ставља. право човекове личности, и у име овога права, у име човековог достојанства и у име слободе одбацује идеју неотуђиве својине замењујући је принципом јавно-правног регулисања стечених права са нужном наградом њихових поседника у случају отуђивања..

Друга важна последица из признања права на достојанствен; живот је пространа дозвола за професионална удружења. Ако је главна невоља оних, који су изнемогли у животној борби у томе што немају потпоре, а то је потекло од недостатка личне снаге и средстава, онда је један од тачних путева за излаз из стања. немања помоћи — удруживање лица која су зближена заједничким. положајем и која узајамном помоћи ојачавају у себи осећање солидарности и свести о слободи. Дозволити и признати право на. образовање професионалних удружења још је неопходније, што се оно извргавало и извргава сумњи. Велика француска револуција није остварила ово право: законодавство револуционарне“ епохе понашало се сасвим негативно према професионалним удружењима, као и уопште према свима асоцијацијама; у томе се изражавала дубока антипатија револуције према изопаченим облицима средњовековног корпоративног живота, који су били изграђени на узаном начелу цеховске (еснафске) затворености и искључивости. Али и у наше време право на живот професионалних удружења понекад се оспорава: овде се појављује врло сложен. задатак — помирити слободу професионалних удружења са државним интересима. На основи слободе удружења стварају се моћне организације, које у извесним условима могу угрозити правилан ток државног живота и довести до растројства саме основе друштвеног склопа. Овде је нужно наћи извесну линију за примирење, а за то су средство неутралне и посредничке инстанције, које силом свога друштвеног ауторитета могу да отклоне могуће конфликте и да помогну задовољењу захтева, који су остварљиви у датим условима. Разуме се, да пространа дозвола: за професионална удружења уноси већа усложавања и у државне и у друштвене односе; али то не може да служи као аргумент против њих.