Učitelj

603

о зенвенгашианиеи ииеиивив ловио ишевидииии ниши: паши ит: те

подједнако“. На то се може приметити, да би за читаоца било много занимљивије и поучније кад би усто могао сазнати који то педагози тако различно од писца и како одређују исти принцип, те да би могао учинити поређење и не би мислио да су ти „други педагози“ исти принцип, као и остале, јасније и смишљеније поставили од одредбе која гласи:

„Сваки педагошки поступак мора увек да се управља према укупној душевној структури васпитаниковој, која по природи својој чини једну целину (јединство), а никад само према појединим радњама.“ (154).

Уколико у даљем свом учењу писац хоће да покаже своју насилну оригиналност утолико веће насиље врши над науком, те измишља нове и утолико више прекраја старе принципе, што показује и

г. Принцип слободног потчињавања заједници

У питању важности општих педагошких принципа Младеновић се одваја од Кершенштајнера, особито својом поставком овог „новог општег принципа“. Јер, вели, „њихово спајање у један принцип слободног потчињавања заједници одговара боље и суштини васпитања и васпитном циљу, како га ми схватамо, (161). Полазећи од Кершенштајнера који истиче седам таквих принципа, Младеновић редуцира тај број на пет, тиме што је неке од свога учитеља изоставио, неке прекрстио и дао им измењена значења, а овај четврти по реду ставља наместо принципа ауторитета и слободе. Он тиме хоће не само да упрости ствар него и да заведе већу одређеност. Зато, уопштавајући своје принципиелне поставке у „јединство свих принципа и њихов значај“ (160), између осталога, вели:

„Велика множина разноврсних предлога, планова, тежњи и праваца при педагошком раду изгледа многима као несавладљива неодређеност, замршеност, збрка или хаос, пред којима се и искуснији практичари не умеју да снађу. Та је тешкоћа разумљива кад се зна да је одређена и успешна педагошка пракса немогућна без теоријске основе. Наших пет принципа као природни и логички резултат једног, по нашем мишљењу, једино савременог и правилног теоријског схватања васпитања и наставе, пружају такву основу за оцену педагошке праксе и за поуздано сналажење у огромној разноврсностиразних гледишта“ (161).

Наводећи горње редове, ми смо у прегледу Младеновићеве педагогике изишли мало напред, да бисмо преко оцене тих редова дошли на оцену принципа о коме је овде реч, јер се првим горе цитириним речима приказује „нов општи принцип“ као спој два стара посебна принципа у један. Последњи редови горњега навода интересантни су, ако ни по чему другом, по својој нама необичној, писцу обичној логичности. Пре свега, чудна нам се чини логика по којој се „великој множини разноврсних предлога...“ додаје један више предлог, и то у намери да би тиме разноврсност била упрошћена и да би се тако размрсила „змршеност, збрка или хаос“. Нама се напротив чини да се доливањем у пуну чашу ова мора преливати. Али се и у речима писца прелива све оно што чини последњу горе наведену реченицу, и то тако да капљице: „по нашем мишљењу једино савременог и правилног схватања...“ одају још и непријатан задах. А да ли се притом приказују „пет принципа као природни и логички резултат“ и да ли