Učitelj

литањима. Нарочито је говорено о младеначким коначиштима, која су почела да се отварају 1933 год.

На крају | интернационалног Конгреса страни учесници конгреса обишли су разне врсте школа на слободном зраку у Немачкој.

На крају своје књиге аутор износи закључке и резолуције конгреса (с. 65, 66 и 67). Донети су: општи, лијечнички и педагошки предлози. Истакнуто је и то да су за школе на слободном зраку, потребни учитељи за то нарочито спремљени. Ове школе треба да се отварају у свима земљама и да се преко њих потпомаже зближавање народа. Конгрес је истакао потребу да се отварање школа на слободном зраку протегне на сву децу (мушку и женску) до 18 год. старости.

Писац даје на крају књиге своју завршну реч (с. 67 и 68), у којој истиче да данашње школе не одговарају духу времена, пу којем се мора живјети, радити и штедити“. Зато указује на потребу опште школске реформе и налази да се она може спровести помоћу школа на слободном зраку. Истиче два смера: да детету треба дати да се игра и да. ради и да се појединац може развијати само у заједници (с. 68).

Михаило Б. Дуњић

Мега 5ћејп Ећг|јећ; DANAŠNJE DETE. Problemi savremenog odgoja. Si. 127. Izdanje „Atlas“. Zagreb 1936.

Од свих трагедија које се одигравају на свету данас, најтежа је она намењена деци. Деца, цветак људскога рода, осуђена су да беже из родитељских домова, да живе напуштена и остављена по парковима, путевима и заборављеним местима, да постају пљачкаши, обијачи, разбојници, или хулигани и безпризорни, Како се данас често називају: Породичне темеље нагриза црв економске и социјелне кризе. Родитељи, преокупирани борбом за живот, не могу да се баве децом. Друштво нема довољно ни воље, ни разумевања да се брине о судбини деце. Школа за то нема довољно могућности, а и сама није тако уређена, нарочито у земљама са заосталим просветним системима, да може бити жижа хуманости и расадник енергије и активности људске. Резултат свега тога јесу деца и младићи отпадници од породице, школе и друштва; а међу онима који не постану овакви ретко се нађе по који носилац Културе и културних норми живота. А изгуби ли наше време децу, упропастило је Културу и данас и сутра. Деци се данас највише и најбрже мора притећи у помоћ. Снажан апел за помоћ деци јесте и ова књига М. 5. Ећеећ,

У књизи су разрађена, углавном, основна учења индивидуалне психологије Адлера. Логичку Основицу те психологије чине: осећања ниже вредности, тежња за савлађивањем и осећање заједнице. Ако дете има какав дефектан орган, па га упоређује на пример са здравим органом других, приметиће да његов орган има мању вредност. Тако исто, ако дете упоређује себе с одраслима, закључиће да је слабије, немоћније. Често се запажа да старији децу исмејавају и грде речима: ти ништа не знаш, од тебе неће ништа бити, ниси способан низашто, ти ћеш бити разбојник, ти си лудак и сл. Све то тако утиче на децу, да се у Њима створи једно тешко, мучно, болно осећање ниже вредности, осећање као 48 она мање вреде но друга деца. Од осећања ниже вредности нико не може бити поштеђен. Оно је основ за васпитање деце. Из књиге се може видети како. Деца губе самопоуздање и храброст када се Грде, оштро прекоревају, када им се указује да мање вреде од других. Ту ће се још видети како је велика и груба погрешка васпитања и живота одузети детету смисао да се бори и савлађује тешкоће, убити му смисао за самопоуздањем, ишчупати смелост из његове душе. Адлер сам генијално примећује да „самопоуздање детета, његова лична смелост јесте његова срећа". У човеку, у детету се јавља и тежња за савлађивањем тога осећања, животних тешкоћа. Савлађивање тешкоћа и борба и вежбања што се Тиме врше, доприносе развићу оних органа, снага и способности, који су нижи По својој вредности. Они компензирају. Компензација може да буде физичка и психичка, добра: и рђава, примећује писац. Ако јединка својим солидним радом.

12%