Učitelj

180 |

развије себе и тиме успе да поправи свој положај у друштву, то је исправна компензација. Живот пред нас поставља за савлађивање три основна проблема: дужност или позив, љубав или брак, пријатељство или друштво. Ови. се проблеми могу савладати, могу се решити позитивно или негативно. Позитивно их решити значи ступити смело и отворено у борбу и савлађивати тешкоће које се налазе на путу за остварење њихово. А негативно их решити значи побећи од тешкоћа, отступити са фронта живота и побећи у позадину. Какво ће се решење донети, позитивно или негативно, зависи од осећања заједнице и степена његове развијености. Осећање заједнице чини „нераскидљиву везу" јединке за заједницу. Страхоте и зла човечанства, не само у прошлости него и данас, долазе само услед неразвијености осећања за заједницу. Данас имамо још жалосније призоре: оно се угушује код људи и драконским казнама. Зато што недостаје осећање заједнице код јединке се из осећања ниже вредности развија комплекс ниже вредности. Увођењем појма комплекса ниже вредности Адлер је коригирао своју недоследност и противуречност, јер је истовремено учио да је осећање ниже вредности услов за васпитање и да васпитање треба да „лиши васпитаника могућности да се у њему развије осећање ниже вредности“. Око наше списатељице није приметило ово учење и отступање Адлерово, па га зато и не помиње. Развијањем осећања заједнице деца се припремају за живот. Живети значи развијати се.

Из књиге се врло јасно види како осећање заједнице и осећања ниже вредности управљају целокупним нашим животом. Под њиховим заједничким дејством у нашој души изграђује се и учвршћује још у најранијим данима детињства животни циљ. Животни циљ је циљ савршенства. Он је фиктиван. Све душевне појаве имају свога основа у томе циљу. Наш писац много преувеличава значај тежње за моћи и важењем. Међутим, то није тако данас у индивидуалној психологији. Раније је и сам Адлер учио да психичку осовину чини тежња за моћи. Али, доцније он је сам напустио то своје учење. На место превасхотства моћи, надвлађивања узео је да је човечији циљ — циљ савршенства, а тежња за надмоћност показује се као једна од више животних линија које се примећују код човека.

УЖеивотноме циљу тежи се са строгом неминовношћу свима својим снагама. Под утицајем животнога циља у детету се учвршћују оне душевне снаге и способности које чине карактер особе. У учвршћивању карактерних црта састоји се изградња животнога стила једне особе. И животни циљ и животни стил образују се у најранијем детињству. Да ли ће се изградити добар или рђав животни стил зависи од тога, да ли ће се у развићу дечијих душевних снага и способности развити осећање и смисао за заједницу, или ће се рђавим васпитањем тај смисао угушити. У књизи се врло лепо излаже како се осећање заједнице угушује када се деци у породици стално прича да су на пример виша од друге деце, те се од њих тражи да се према другима понашају као према нижима, мање вреднима. Правилном развићу осећања заједнице смета и потчињен положај мајке у породици, и она као таква не може да правилно васпитава своју децу. Велику погрешку у васпитању чини запостављена мајка, или мајка уопште што дете мази. Мажење деце је „зло од кога нема већег зла“ учи Адлер. Оно је узрок недостатку осећања и смисла за заједницу, из чега потичу рђаво понашање, преступи, пијанства, злочинства и др. „Неуротични ваздух у породици“ је примарни фактор неуроза. Услед такве породичне атмосфере дете је у немогућности да види праву слику живота и онда га најмања животна тешкоћа престраши, обесхрабри, разочара. Престрашени и обесхрабљени су онеспособљени за решавање социјалних проблема, плаше се кадгод има да се учини значајан потез у животу, на пр. да држе јавна предавања, да полажу испит, да се одлуче на брак и сл. Неурозе почињу онда када се јави страх од неке одлуке, пред неким проблемом. Повод за оболења