Učitelj

дућност била осигурана. Ако и није савршен, усавршиће се доцније, као што је данас дорастао дотле да се и најтеже ствари могу њиме казивати. У исто доба, Вуков језик, био је општи за цео народ. Шта у народу представља језик Рајићев и Видаковићев; Ништа; ниједна покрајина не говори њиме. А Вуков језик, — боље рећи говорни српски језик, — има за собом и Војводину, и Шумадију, и Црну Гору, и Дубровник, и Босну, и Јужну Србију, и цео српски народ. Зато је Вук, поред тоге што је створио књижевни језик тако потребан књижевности, још много допринес и самом народном јединству. Вук је уредио и правопис према својству језика нашега, и дотерао у томе до крајњих граница које здрав разум може одобрити, није било добро и те границе прећи, како се то учинило у данашње време.

Српске народне песме јесу наша слава и понос. Вук их, наравно, није писао; оне очевидно нису његова дела, али он их је скупио и издао, и ми смо их тек преко њега познали. Уз то, издао их је изврсно, и то му знатно повећава заслугу. Значај народних песама врло је опсежан и разнолик, У Вуково време оне су прославиле српски народ; без њих, он би остао познат само непотпуно, ако не и непознат, бар ученом и књижевном свету. Оне су уз то, изазвале одушевљење у целом свету; веома угледни људи тога времена — Мицкијевић, Пушкин, Ламартин, Волтер Скот, Гете — приносили су им велику хвалу. Пред иностранством, оне су и данас оно чиме смо можда најбоље представљени; свакако, у време светског рата, смо на њих указивали кад год смо обраћали пажњу на духовни живот нашег нареда. Али и код нас код куће народне песме имају велики значај. Оне пре свега представљају једну неоцењиву лепоту; оне чине једну од најлепших грана наше књижевности; оне су нам вазда драге и вазда на првом месту. Оне, даље, имају и васпитни утицај. Српске матере и данас васпитавају децу на њима; у колико то мење чине у толико им се деца окрећу на горе. Народним песмама одгајени су наши најбољи нараштаји, они који су добили наше ратове за независност, балканске ратове и светски рат. Наше народне песме одувек су замењивале нашу, како су наши стари говорили, повесницу, и показивале сваком новом колену око што је било сјајно и славно у нашој прошлости. Оне су, још, изједначиле или зближиле наш народ; оно што је растркано у њему оне су спојиле и везале; народ се осетио кроз њих једно. Оне и данас зближују све сталеже; и сељак и школован човек подједнако осећају у њима.

Вук је дао народно обележје нашој новој књижевности. Кад је почела, наша нова књижевност ударила је, као и неке друге светске књижевности, нездравим, неприродним путем. Пошло се за старим узорима, тражили предмети страни, ропски се подражавало страном стихотворству, писало у туђем духу. Како је то било хладно и укочено! Како су биле бескрајно тешке и хладне оне песме у којима се певало оно што је данима хода и вековима времена било далеко од српског света! Кад је Вук бацио пред српске песнике народне песме, ови су одмах одбацили старе узоре и пригрлили нове. Тако су народне песме одједанпут постале узор, извор и подстрек песницима. Оне су донеле нов стих, нов размер, нове предмете, нов начин. писања. Народна песма донела је све ново и лепо, све близу и домаће“ „Куд потече, замириса цвеће". Сад је тек настао природан ток књижевности, Тек уз Вука, — такво је било онда то велико време — могао је постати и Бранко, и Његош, и пуно других иза њих. И данас, кад су дошли нови путеви, све што је год здраво и паметно у књижевности лепо се слаже с општим током књижевности који је Вук отворио. Оно што је трајало до данас трајаће свакако и сутра, и даље, кроз године и векове, ма и наилазило узгред на странпутице и скретања с пута.

Вуково дело, најпосле, имало је великог одјека и у књижевности и просвети нашег целог троименог народа. Књижевност наше браће Хрвата осетила је тај благотворни утицај. Кад се јавио велики покрет хрватског препорода, један од нај-