Učitelj

шав или глође ноге од стола, он види да све то није за јело, али то ипак чини што га на то нагони играчки инстинкт. И дете се игра још у колевци ногама и ручицама, па затим оно се игра и језиком чиме производи гласове, слогове, док у игри не почне да изговара речи, Још овде ако дође и интервенција родитеља и старијих, онда уз инстинкт подражавања оно почиње полагано и да говори. Инстинкт игре нама је свима дат од рођења. Из овога инстинкта развијају се још четири инстинкта који чине да од обичне индивидуе постане личност: социјални (комуникативни, конверзациони), конструктивни, истраживачки и уметнички нагон. Од играчкога нагона и ова четири, који се испредају из њега, ствара се потпуна личност, а они су у новој школи базис целокупнога рада како у настави, тако и у васпитању. Они би се могли с правом назвати педагошки инстинкти, нагони, пошто се на њима ново васпитање и заснива. Због тога мислимо да је потребно темељно разложити суштину свих ових тако значајних нагона, на које стара традиционална педагогика није ни мало обраћала пажњу, а још мање их искоришћавала.

(Свршиће се) Драгољуб Бранковић

О ОБЈЕКТИВНИМ ВРЕДНОСТИМА У НАШОЈ НАРОДНОЈ ПОЕЗИЈИ (ПОВОДОМ КЊИГЕ „ОПШТА ПЕДАГОГИКА" ОД Д-р ВОЈ. МЛАДЕНОВИЋА)

Уколико су околности у свету сложеније и међународни односи многобројнији, утолико се лакше преносе различита учења из једног народа у други. Због тога идеје, поникле у једној нацији, често постају, мање или више, идејама па чак и животном водиљом и код других нација.

Међутим, при преносу учења не врши се увек срећан избор између доброг и рђавог, него се понекад чак и негативно вредносно, само ако је ново, прима као добро и истинито. Тако настају заблуде, чије уклањање често захтева читаве деценије активног васпитног делања.

То се може рећи и о учењу о променљивости. и релативитету вредности. Оно је поникло ван наше отаџбине. У последње време се све више пробија кроз нашу литературу. Таква и слична учења, док се ограничавају на чисто теоријска расправљања, немају практичног значаја. Али, чим почну да продиру кроз педагошку књижевност и да одређују циљ систематског васпитања, она могу загосподарити омладином одређујући тиме умногоме и историју нације.

У нашој педагошкој књижевности учење о вредностима нигде није тако изразито као у књизи г. д-р Вој. Младеновића: Општа педагогика. У њој је' указано на несумњиву чињеницу да васпитање пружа очекиване резултате само кад се управља према извесним вредно-