Učitelj

штава (Петроград, Москва, Кијев) и у време револуције завршио се дубоким и плодним религиозним препорођајем у Русији, који је утолико знаменитији уколико су спољашњи услови руског живота били "мучнији. Сасвим је природно да је овај препорођај свој литерарни израз добио само у емиграцији: оснивање православног Богословског института створило је могућност за развиће руске богословске науке изван Русије. Религиозну педагогику на Богословском институту (Париз) претставља аутор ових врста и управља нарочитим Религиознопедагошким кабинетом уз Богословски институт, који је створен 1927 год. Тако звани Руски студентски хришћански покрет, у суштини православни и црквени, од 17926 развио је замашан религиозно-педагошки рад и сад се може с пуним правом говорити о религиознопедагошком правцу који се испољио и теориски и практично. Осим

аутора ове студије, с овим правцем су везани С. Четвериков, Л. А.

Зандер, И. А. Лаговски, А, С. Четверикова, Н. Н. Афанасјев, С. С. Шидловскаја - Куломзина и други. Библиографски подаци доле су наведени.

Главне идеје свеколикога овог правца могу се изразити у сле"дећим ставовима.

1. Савремена педагошка мисао, налазећи се под дубоким утицајем опште тенденције секуларизације, пати од натурализма. Надмашење педагошког натурализма, тј. признање да тајна човековог узраста не може бити схваћена рег зе, да се у њему и на њему огледа стални утицај наднатуралних сила добра и зла, јесте нужна теориска претпоставка педагошког процеса. Кантово учење о „радикалном злу“ човечје природе нетачно је, јер заборавља на Божји лик у човеку, али је нетачан и натуралистички оптимизам, који има корен у Русоу. Учење о дечјој души мора обухватити оба учења, учење о Божјем лику и учење о грешности, која су ушла у човечје биће и могу се отстранити открићем и ојачањем човечјих духовних сила, што је могуће само у Цркви и кроз Цркву. У сагласности с овим, циљ педагошког утицаја може бити схваћен као откриће Божјег лика у деце кроз припремање њихово за живот у овом свету и за живот вечни.

2. Главни процес у човечјем животу није ни физичка, ни психичка страна његова, већ духовна, која је дубља од поделе физичког и психичког света и која је залога целине. Изучавање различних душевних појава показује да духовни процес садржи у себи кључ за схватање свега, што има порекло у човеку. Духовно развиће у детету потчињено је одређеном ритму, у вези са различитим узрастима и променама, и задатак веспитног утицаја мења се у вези с овим. Објашњење духовног живота у његовом ритму мора се ставити у основ педагогике; међутим, не морални, већ религиозни духовни процес растења образује праву и последњу тему васпитног утицаја на децу.