Učitelj

3. Школа мора да истакне за свој циљ: притећи у помоћ деци у томе, у чему се она сама не могу помоћи. Образовање интелекта не стоји на првом месту, већ стоји помагање духовном расту, у коме је дат кључ за опште здравље младе душе. Нужно је, да се у школи открију и ојачају религиозне душевне снаге, што је могућно само онда кад се правилно схвати дуализам света и Цркве а на путу њиховог савлађивања кроз историју. Ово поставља питање о целосној школи, која не сме бити безгранична, већ мора бити функција живота и чувати дечју душу од риторике, од преобраћања великих тема живота у теме научног и естетичког или морализаторског односа. Пут целосне школе мора бити слободан од утопизма, школа не може бити пут за преображај живота, какав је пут дат само Цркви. Зато школа може правилно да врши своје дело само ако је црквена школа, школа која живи у Цркви. То не значи ни административно потчињење школе Цркви, ни доминацију религиозних предмета у школи, већ значи унутрашње продирање духа Цркве у теме, у склоп, у односе у школи, да се не би упало у опасност унутрашње секуларизације. Али тада ишчезава опасност од утопизма и уједно с тиме постаје нужно да школе буду у унутрашњости органски везане са заједницама које траже не само од школе већ и од свеколиког система живота остварење православне културе. Осветлење свега живота у духу Цркве и откриће целости хришћанског живота у свима облицима културе и стваралаштва мора прећи у школу и развијати у појединостима тај духовни склоп при коме би оне биле свесне свога позива борбе за хришћанство. Школа мора заједно с породицом водити децу да би она овладала тајном слободе, да слободно и иманентно траже преображај натуралног поретка с благодатним осветљавањем живота црквом. Уметност и спорт, породица и социјални живот, једном речи све, мора бити увучено у овај процес победе благодатног начела над натуралним. Зато је тема религиозног васпитања основна тема педагогике, све остало: развиће интелекта, нагомилавање знања, усвајање техничких и социјалних навика и развиће карактера је само део овог општег и основног педагошког задатка, Слободи треба ићи кроз слободу, али ово је далеко од сентименталног импресионализма, од покорности „природи“; обратно, за слободу је нужно увести аскетска начела у систем васпитања. Пратити раст и ритам унутрашњег живота у деце, видети у свеколиком спољашњем васпитном и образовном градиву

само средства за откриће и ојачање духовних сила у детету, ето, такав је пут школе.

Општи радови из савремене религиозне педагогике: „Питања религиозног васпитања и образовања“ (1— 1, 1927-28, а тако исто у Билтенима Религиознопедагошког кабинета 1928, 1929-30). Радови В. В. Зјењковског: 1) Психологија детињства (постоји и српски превод). 2) Лекције из педагогике (по забелешкама сту-

Учитељ 14