Učitelj

ЈОШ ЈЕДАН УЧИТЕЉ ДОКТОР ПЕДАГОГИКЕ

Учитељ г. Коста Грубачић, нови доктор педагогике, рођен је у селу Баљци, срез Билећа најзапуштенијем крају пасивне Херцеговине, као четрнаесто дете својих сиромашних родитеља. ИМ за све време свога школовања био је препуштен самом себи.

Учитељску школу учио је у Мостару и Цетињу. Филозофски факул“, тет завршио је у Београду. Уз помоћ друштва „Неретве“ а користећи студентски клиринг, студирао је у Јени два семестра. Школске 1937/38, као стипендиста Чехословачке државе, студирао је у Прагу педагогику, филозофију и социологију, где је и положио докторат. Оба ригороза (главни из социологије и педагогике, а споредни из филозофије) г. Грубачић је положио с одличним успехом, а његова дисертација — Јавно мњење као васпитни проблем била је примљена са похвалом.

Сарађивао је у „Учитељу“ и другим нашим и страним часописима. Раније су му била награђена два стручна рада. У току свога духовног сазревања код д-р Грубачића се амбиција за славом претвара у жељу да служи народу. То,мисли да постигне учитељским позивом од кога нема идеалнијег позива, нема позива за који се лакше подносе жртве у интересу народног добра. Служити милионима неписмених и заборављених и свој живот мерити њиховим животом, значи постати пријатељ народа, значи постати човек. А смисао живота правога учитеља и јесте у томе, да живот неписмених и запуштених постане светлији и срећнији. i

Младоме колеги честитамо овај научни степен и желимо пун успех

У раду.

Учпишељева бпблпографија

М. Шип, СЕММ РО ВЕГОМ (DA LI ZNATE КАКО ЈЕ POSTALA KNJIGA?)

S ruskog preveo Rad. V. Teodosić. Izdanje knjižare Jer. J. Dželebdžića, Beograd 1938. Strana 96, cena 15 dinara.

Butor ove knjige poznat je kao pisac uspelih monografija iz oblasi kulturne istorije i realnih nauka u kojima na lak i interesantan način, beletrističkom formom, popularno i razumljivo, ali u skladu sa činjenicama nauke, opisuje postanak i istoriiski razvitak mnogih tekovina moderne kulture i civilizacile. Ta njegova dela imala su i imaju velikog USD kod kuće (u SSSR), a prevode se i na strane jezike.

Kako je pronalazak pisma i štampe, a s tim u vezi i razvitak pismenosti, jedna od naiznačajnijih tekovina čovečanstva, prevodilac je dobro uradio što je odabrao baš ovu knjigu da ie prevede na naš jezik.

Prevod kol. Teodosića ie dobar. Jedino bismo mogli zameriti priličan broi štamparskih grešaka. Sreća je samo što su one mahom sitnije i ne otežavaju shvatanje smisla. Na mestima nalazimo 'i neke stilističke greške, verovatno pod uticajem originala, kao: „Šta bi ste (!) radili, ako biste iednog lepog dana primili”... (16), „to im nije ispadalo za rukom”.... (27), „....a i Indijanci ustreljuju bele...” (21), „... Bilisu to pisci sa zavežljiajima u rukama i perima od trske za uvom”.... (26) itd.

Dosta ima i pravopisnih grešaka, naročito u pogledu sastavlienog i odvo-

jenog pisanja reči: „niočemu” (8) m. „ni o čemu” — „po nekad” (19) m. „ponekad” — „zainat” (22) m. „za inat — „ni malo” (26) m. „nimalo” + „po malo” (81) m. .,pomalo” — „i ako” (69) m. „iako”.

Na str. 38 prevodilac је propustio da objasni autorov originalni primer o grafičkom pretstavlianiu ruskog prezimena Borodin (svi čitaoci, naročito oni mlađi, ne će znati da se „jedan” kaže ruski „odin”). Sve to nas upućuje da