Učitelj

чење да та изрека значи откривање једнога интелигибилнога (надчулнога) света.

Међутим, та чисто метафизичка и идеалистичка формулација Кантовога категоричкога императива може само у дијалектичком Јединству и прожимању логике социјалнога збивања и етике социјалнога деловања, стремљења и захтевања добити свој конкретни социјални садржај и смисао. Тек се, дакле, тако Кантов категорички императив може испунити социјалним садржајем и ослободити своје метафизичке и идеалистичке одеће.

Као што се види категорички императив је код Канта чисто формалистички. То је општи, апсолутни етички захтев и идеал који важи за све људе и за сва времена и који претпоставља собом једно друштво равноправних, слободних људи.

Само, дабогме, тај категорички императив није, нити може бити при постојећим друштвеним односима безобзирне борбе за опстанак и лични престиж у друштву, опште важећи етички постулат и принцип. Он ће важити, постати реалан и могућан тек у једној солидариСТИчКОЈ људској заједници.

Тек ће ту човек кроз своју друштвену динамику, прожету солидаристичким духом заједнице, уздићи и моћи потпуно продубити У свом животу и раду „принцип своје воље“ до „принципа општега законодавства“. М тек ће ту он у исти мах својим пуним учешћем У друштвеном животу и солидаристичком раду мењати и учинити своју личну вољу „општим законодавством“.

Он ће ту гледати, дакле, на човечанство како у својој властитој личности, тако и у личности свакога другога човека, свакога члана људске заједнице, као на „циљ“, а никако само као на „средство“. Тек ће ту човек кроз солидаристички рад, вољу и борбу многих, свих чланова заједнице, све више поклапати свој лични живот, своје личне интересе, тежње, идеје и идеале са животом, интересима, циљевима, тежњама и идеалима саме људске заједнице, целога друштва.

Тако он ту, дакле, све више прожима све своје биће вољом саме заједнице, самога друштва, и утапа све своје мисли и тежње, сву своју вољу и сва своја осећања, своју срећу и слободу — у вољу, срећу и слободу своје заједнице. М тако он придружује све своје личне духовне и моралне силе силама и напорима своје заједнице: да се преко заједнице потпуно ослободи свих својих животних и друштвених патњи, неправди и недостатака. Живојин Цветковић

О фФункционалнин и иншенционалним џедатошким процесина

Радије бисмо у наслову уместо израза „педагошки процес“ употребили израз „васпитање“, али смо усвојили онај први, неутрални термин да бисмо избегли једну још нерешену тешкоћу у педагогици тј. да бисмо избегли стари и до данас још нерешен спор око тога шта је васпитање (Егдећипг), а шта образовање (В!дипо). Да ли су то два идентична појма, или два себи равна, координирана.