Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj

~

52 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

рођене у међувремену, умрле су у првим дјетињим годинама. Откад је Штефица полазио карловачку гимназију, моји су родитељи и опет стално пребивали у граду, тако те сам сеи ја родио као градско дијете 6. маја 1824. А како се 1822. провела обнова оних прије Француској одступљених дијелова Хрватске, то сам се и ја родио као потпуни угарско-хрватски држављанин „тетбгит засгае Согопае“. На крштењу добих име Имбро (Емерик) по једном посвећеном сину Стефана, краља угарскога. Од овога су краља наводно сачуване двије књиге у „Согриз Јил5 Нипсапс“ с насловом „Мопша ад Шит Етепсит“.

Моје прве успомене из младости иду око године 1827. И премда сам онда био тек три године, сјећам се тако живо очева полубрата Микуљана, да би им данданас знао насликати његов лик. Исто се тако добро сјећам дојиље матере моје, а звала се Ката. Кад сам јој 1829. дошао на Нову Годину у њену собу да честитам, нашао сам је мртву у кревету. Плачући отиђох матери, те се потужих, да се Ката неће да пробуди, мада сам је загрлио и пољубио. Моја мати, ништа не слутећи, умиривала ме и пође са мном у собу своје бивше дојиље. Крикнувши излети опет из собе, те ме силовито повуче за собом. Наравно, ја нисам ништа појимао, па сам хтио натраг. Мати ми то није допустила, него је забравила врата. _ Чекао сам цијели дан, хоће ли Ката доћи, па сами матер и служинчад запиткивао, а нико ми није одговарао. Истом у вече, кад ме мати поставила у постељу, и кад сам опет запиткивао за Кату, рекне ми мати свечаним и за ме необичним тоном: „Ката је код Бога, неће се више вратити“. И сама заплаче нато. Никада дотле нијесам видио да моја мати плаче, „па започмем и ја плакати и тулити, а да сам нијесам знао зашто. Другог дана покопаше Кату на веома далеком гробљу. Све се то обавило тајно и тихо, те нијесам ништа о том сазнао ни видио. Кад сам пак послије питао за Кату, увијек су ми неразумљиво одговарали, да је код Бога. А о смрти нијесам имао појма,