Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj

60 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

лијанског типа. Моја мајка бијаше врло побожна госпођа, па бих ја морао прије устајања и прије починка пред њом на изуст говорити кратку молитвицу, а она би онда сасвим тихо за се читала омашан хрватски молитвеник „Храна небеска““2. Ја сам своју мајку врло волио, па никад не би заспао прије, док она није иза своје молитве угасила свјетло. То је за ме био увијек најсретнији тренутак дана: ја бих јој онда овио руке око врата и љубио уста и прса и дневно би говорио као у молитви, а ваљада и из неке молитве извађене ријечи: „Блажене прси, које ме одојисте“, и затим би заспао у њеном наручју.

Тај сам ето сретни тренутак намислио употребити, да сазнам, зашто не могу постати дјевојка, али од матере нијесам ништа могао 'измољакати него примједбу, да је Бог то тако хтио. Одговорила ми је понешто свечаним тоном, да се не смије трагати за узроцима божјих одлука. И Марија ми је исто тако одговарала, па сам морао одустати од даљега насто· јања, да штогод сазнам, али сам опет покушао, да се сам на своју руку претворим у дјевојчицу. Кад је једног јутра моја мајка устала, мислећи да ја још спавам, одшуљам се у спаваоницу мојих сестара, узмем кошуљу, доњу сукњу, хаљину и чарапе моје старије сестре, обучем се у те оправе, како сам већ могао. Огледам се затим од главе до пете на великом огледалу у спаваоници своје мајке и мора да сам сво"ју метаморфозу сматрао врло успјелом, те триумфално занесен пођем низ стубе, да се најприје покажем нашој служинчади. Кад сам ступио у служинску собу, дочека ме прасак смијеха, за доручком скупљенога особља, а наш стари кочијаш Јово рекне ми: „Види, како је мали лијеп у тој машкари!“ Смијех ме увриједис и расрдио, а Јовина примједба коликогод сам је мало разумио, опет ме је упућивала, да су ме сви препознали и да ме нијесу сматрали дјевојчицом. Плачући у срџби, успнем се опет уза степенице и одшуљам се у дјечју собу, да се утјешим код моје драге Марије. Но и она је праслула у смијех, те ме одвела мојој мајци, која је то