Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj

УСПОМЕНЕ ИЗ МЛАДОСТИ У ХРВАТСКОЈ 61

исто учинила и хтјела ме још оцу показати. Па и овај, иначе озбиљни човјек, није се могао уздржати од смијеха. Моје мало срце гораше сада од стида и срџбе, па запанем у конвулзиван плач, који није престајао цијелог дана. Нити сам хтио јести, ни пити, ни говорити, било ми је, као да морам пропасти у земљу. Моје сестрице дођоше мени, а кад су ме видјеле да лежим у њиховим хаљинама, и оне су се смијале и опет изишле смијући се. Узалуд је моја мајка настојала да ме умири и слала је Марију, моју поузданицу, да из мене испипа, зашто тако очајно јецам и плачем. Но будући да ме и она исмијала, и њу сам сада сматрао својом непријатељицом, па је одбијем. Кад је мајка у вече дошла, те ме започела свлачити, и опет се је насмијала, али из мене није ни ријечи добила. Ја сам само шутио, а онда опет почео горко плакати. Читав дан нијесам ништа јео, ни пио, не осјећајући додуше ни глади, ни жеђи, али ме је и непрестани плач још више изморио, па сам намах тврдо заспао, не изговоривши молитву, нити сам драгао мајку. Друго јутро јадно сам се осјећао, тако нијесам могао ни устати.

Доручак ми донијеше у постељу, а мајка је била цијело вријеме уза ме, те ме је миловала по свом обичају. И то ме је примирило. Запитала ме је за узрок јучерашње сцене. Ја сам јој признао, да сам покушао и мимо божје воље постати дјевојчица и како сам вјеровао да ће ме сви сматрати у женским хаљинама, да сам уистину дјевојчица. А кад ме је служинчад одмах препознала и исмијала, спопао ме бијес и стид, а то ме још јаче пекло кад су ми се смијали и Марија и родитељи и сестре. Рекао сам још матери, да би се врло стидио, када би сада сусрео. које од наше служинчади, па сам је замолио, нека их све скупа смјеста отпусти. Моја мајка одбила је тај мој захтјев незаслужене задовољштине питањем, а хоће ли и она, и мој отац, и моје сестре и Марија морати кућу напустити, јер и они су се исто смијали као и служинчад 2 Ова згодна примједба мора

да је на ме произвела велик дојам, јер сам се потом