Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj

45:

УСПОМЕНЕ ИЗ МЛАДОСТИ У ХРВАТСКОЈ 68

те пријатељице била је њена нећакиња, звала се Јулија, а била је од мене старија годину-двије. Та мала Јулија била је моја прва љубав. Нијесам без те дјевојчице могао живјети, па сам читаве седмице мо“ љакао мајку, не казујући јој узрока, да би се у недјељу одвезли миси у Каменско. Моја драга и њежна мајка није погодила разлог моје жудње за мисама у Каменском. Била је сама по себи побожна, па ми је обично испунила жељу срца мога. Прије него што се полазило миси, обично смо посјећивали кућу капетана Бетлена. ја сам остајао с Јулијом у стану, а пустио да мајка иде с госпођом Бетлемовом у цркву. За лијепих годишњих доба наша је срећа била у том, што смо Јулија и ја испод руке полазили у оближњи воћњак, те би се повалили у сјену какве воћке у загрљају и непрестано се љубили, док звоно није навијестило свршетак мисе. То је за нас био изгон из раја, па иза посљедњега загрљаја отрчали бисмо у цркву и тако се причињали, као да смо цијелу мису слушали гдјегод у куту цркве.

Нажалост је наша срећа потрајала само неколико мјесеци. 15. августа, на Велику Госпу, био је году Каменском и у цркву би долазили сви властелини, официри и жупници из околице, а жупник Чичко давао је о подне свечану гозбу. Разумије се, долазили су и моји родитељи. Црква је због года била увијек пренатрпана, па смо се Јулија и ја неопажено ишуљали, те се радовали нашој љубавној идили у капетановом врту. У то Јулија пожели дињу, али ни једна у њихову врту није била зрела. Жељно се загледасмо у оближњи жупников врт: пуне бијаху диња, бостан, који жељу изазива! Стајасмо као Адам и Ева под дрветом сазнања. Јулија мораде имати дињу! Па, ми се дакле запутимо сасвим несметано у жупникову башту. Огледали смо све жуте диње, а ја, и не осјећајући, да чиним нешто криво, без икакве грижње савјести, отргох највећу дињу, те је тешком муком и напором донесох љубљеној Јулији, која ме за то злодјело наградила најњежнијим пољупцима. Помогла

ми је још да дињу унесемо у кућу. Кад смо је лијепо