Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj

УСПОМЕНЕ #И3 МЛАДОСТИ У ХРВАТСКОЈ 65

— мени је то онда била неразумљива ријеч, но остаде ми у трајној успомени, а мушкарци су се смијали или су ме називали малим зликовцем. То све ме је опет охрабрило, те се снађох и рекох пркосно, да бих сада опет украо једну дињу, само кад би то Јулија пожељела. Та дрскост тако се свидјела једној лијепој младој официрској дами, Мини Захорски, да је устала, дигла ме са столице, узела ме себи у крило, па ме почела љубити. ја сам се већ угодно осјећао, кад смо се Јулија и ја загрљени љубили, али ово блаженство, које сам осјећао сједећи на крилу ове лијепе, блиједе и њежне даме, чинило ми се, као да је уживање самог раја. Када би њени пепељасти увојци дирнули код пољупца моје образе, било ми је да закликћем. Овој екстази допринијело је доста и моје пређашње узбуђење. Ја сам Јулију и даље волио, али од тога случаја. сањао сам сада и у сну и на јави о тој лијепој, блиједој госпођи, а када би је год видио, а она ме мазила и љубила, мислио сам, да на земљи нема и не може бити веће среће.

Кад се већина гостију удаљила, обузео ме неописив страх пред деканом и жупником. МИ уистину започеше обојица истрагу, те сам морао приповједити, како је дошло до крађе оне диње и како сам је извео. Ја сам до душе код куће већ више пута био чуо ријеч „тат“, као велику деградацију части, али не могох појмити, да сам то и ја постао, јер сам се ушуљао у жупников врт и за моју Јулију отргао и однио једну дињу. А на који је начин онда успјело благом, — како се и звао, — пријатељском декану Клеменсу, да у моју петогодишњу памет улије увјерење, да сам доиста учинио рђав и нечастан чин, не могу се, разумљиво, већ више да сјетим, али се опомињем, да · сам због свога преступка ронио много суза и обећао свом доброхотном казненом проповједнику, да никад више нећу пожелити туђег добра, нити ћу га себи од своје воље присвајати. И тај полукомични и полуозбиљни случај остао ми је у читавом животу као незаборављива опомена.