Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj

66 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

Када је о Малој Госпи (8. септембра) моја мајка

опет пошла к миси у Каменско, замолио сам је да ме остави код куће, јер ме било стид изићи пред пред очи жупнику Чичку. Моја мајка похвали мој стид и остави ме дома, јер и она и отац поновили су оне укоре и опомене, које ми је декан био дао чим смо се били вратили кући. Мајчиним одласком ишле су и моје мисли за њом у Каменеко, а до моје мале Јулије. Но што сам више на њу мислио, _ све је више хладила моја љубав према њој. Чистом "дјечјом прорачунљивошћу исплео сам себи; да је само она била узрок моје горке срамоте, коју сам претрпио, да ме је она навела на тај преступ и да се ја зацијело не би сам по себи огријешио са жупниковом дињом. Само због ње сам ја дакле морао поднијети оно понижење, а о њој, мојој заводници, није нико ни прозборио, као да је она код те неприлике била сасвим невина! И од срца сам је сада осудио. Кад је дошла са својом тетком нама у походе, нити сам је загрлио, ни пољубио, па ни играти се више нисам хтио с њом. Моје убого срдашце куцало је само за лијепу блиједу госпођу, која ми је указала толику своју наклоност управо у часу, кад су ме сви гости жупника Чичка осуђивали, Њени пољупци створили су ми пак једну чисто небеску сласт... Наредне године, 1830., буде капетан Бетлен унапријеђен у чин мајора и премјештен другој некој граничарској пуковнији. Сјећам се, да је при растанку са Јулијом моја стара љубав још једном букнула, па смо се обоје пољубили и пролили потоке суза. Обећали смо, да ћемо једно другом писати, а умирио сам се тек онда, кад ми је Јулија шанула у ухо: „Кад будемо велики, ја ћу бити твоја госпођа“. Тако се у мојој шестој години свршила моја прва љубав.

А моја друга љубав према оној лијепој блиједој дами успламсала би увијек, када год би је видио. И када ме приликом посјета или послије мисе није одмах узела у крило те ме љубила, осјећао сам се _неизрециво несретним и почео би горко плакати.