Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj

68 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

лија била лијепа дјевојка, ипак се није могла успоређивати с некад прекрасном, њежном њезином мајком.

Овај касни сусрет прометнуо се у веселу обитељску свечаност. Моја жена прими даме с великом срдачношћу, те се неколико дана забављасмо приповијешћу о нашој старој љубави и о потоњем животу. Јулија и г-ђа Мина постале су удовице и жељеле су, да виде још једном бар поприште евога дјетињства и младости. Ујак и тетка Бетлем већ прије неколико година бијаху умрли. Капетан Захорски дотјерао је до у чин пуковника, дао се пензионисати и умрије затим од беспослице. Моја Јулија била се удала за једног шумарског директора и остаде иза њега без дјеце. Госпођа Мина имађаше три кћери; двије бијаху сретно удате, а најмлађа, Јулија, била је заручена с неким крајишким официром. Успомене на моју прву младост жалобно су се разњежиле, али су ме онда разведрила приповиједања Јулије и Мине о нашим дјетињским љубавним пустоловинама, о кобној крађи диње, о мојему очајавању, кад ме лијепа блиједа госпођа не би одмах узела у крило и драгала. Све је то обеселило наш касни сусрет, па смо проживјели неколико веселих и сретних дана. И будући да сам пар година затим напустио Аустрију занавјек, ништа

нијесам више сазнао о даљој судбини моје првеи

моје друге краљице срца, тек морам мислити, да су

прије мене отишле у гроб. Па, да ли живе, или су

умрле, увијек сам задржао прењежну успомену на моју слатку дјетињу магарештину.

У доба тога-мога дјетињства бијаше хисториски важно раздобље, но о њем сам у родитељској кући мало и ништа сазнао. Поменута жалосна опћа сервилност и страшљивост пред тајно-полициским пријавама и дошаптавањем, нијесу допуштале слободнију дискусију и саопћења о свјетским приликама. Чуо сам шапутати о епохалном угарском државном сабору године 1824, о рату између Русије и Турске, о устанцима у Пољској и у Италији. Но кад би упи-