Žena i čovek : pripovetke
16 СИБЕ МИЛИЧИЋ
су маха његовој гордости и самопоуздању, те он мишљаше, да не постоји жене у његовом завичају која не би одмах пристала да се уда за њега. Осим тога, он је био и млад и леп и васпитан. Крећући се и дружећи, у страном свету, због својих послова, са разним људима, од најнижих до највиших слојева, он је био примио много одлика од једних и других; од првих своје сигурно држ ње, самопоуздање и гордост, а од других борбеност.
Ипак Драгутин не учини одмах последњи корак. Као да се одједном пробудио у њему његов трговачки дух који га задржа у последњем тренутку.
— Не пренагли се! Још има времена! Остајеш још дуго у варошици. Зашто онда да се тако брзо решаваш»
И он пређе на нешто сасвим безначајно.
А Марија се развеселила. Кад је он започео онај свој говор „о женама из родног краја“, она је била сва затреперила и зацрвенила се сва. Његове речи беху је поклопиле тешко, тешко, као неки страшни, оловни поклопац.
– Само да не продужи!
И кад је Драгутин прекинуо свој говор о „жени која се може наћи само у свом рођеном крају“, она се осетила лака; чисто јој се учинило да би могла да полети.
Онда је изашла, тренутно, из собе и притисла руком срце, које је било тако узнемирено да га је морала речима стишавати, као неко дете, које, најнежнијим речима, стишава устрепталу, уловљену птичицу.
— Прошло је! Богу хвала! Прошло је! Смири се, смири!
7
После ове прве посете Драгутин је долазио сваког дана.
Он није говорио ништа, али је Марија, ипак, сваким даном све више, стрепила од његовог при-