Žena

862 ЖЕНА

тог раног устајања, она тражи помоћи код баба и „врачара“, да не рађа више. Не требају јој деца, кад не може да ради после порођаја, а мора да ради, јер нема замене, одмене, а танке прилике мужевљеве јој не дозвољавају да може имати бар за то време бабиња служавку.

„Посестрима“ би била права посестрима, односно била би права српска мати, кад би увела, основала, створила један одсек, у који би морале све удате чланице њене уплаћивати одређени годишњи или месечни прилог, и на основу тога имала свака права да после порођаја тражи, да јој се да служавка бар за месец дана о порођају (за то би се могле употребити старије жене, које се баве послуживањем и које би биле у сталној служби код Посестриме) да се плати бабица, а ако је потребно и лекар, и да јој се за време бабиња даје добра и снажна храна.

Можда ћете се насмејати томе предлогу и износити многе разлоге против њега. Али је моје најбоље и најдубље уверење, да би така установа много допринела и користила нашим нарочито сиротијим женама.

Таких женских друштава са таким задатком има врло много у Америци, али не међу Србима, који су, стварајући своја потпорна друштва, нашли за вредно у својим правилима да истакну, да жена три недеље после порођаја нема права на болну потпору, него тек ако лежи после три недеље, добија болну потпору од оног дана, кад се наврши три недеље од порода. Ја сам против тога у Сев. Америци писао и говорио и заговарао, да се баш даје болна потпора за време бабиња нашем женскињу, али нисам могао продрети. Наши људи нису хтели о томе ни да чују.

Рекох да таких установа има у других народа у Сев. Америци. И најодличније женскиње у Сев. Америци иде по већим железничким станицама, по кућама и пред цркве, те проси за бабињаре и новорођенчад. Носе „анзихтскарте“ новорођенчади и и продају их. Стоје на најживљим местима, куда много