Žena

ЕМА 409

а кад хоћу да је покарам, онда јој кажем: — Видим ја, дете, да ћу морати да ти направим сукњу е пантљикама и чипкама, па ћеш изгледати као неко чудо... Хоћу још сад да јој огадим рану удају, јер од тога има мало добра, па јој кажем: Јуцо, да знаш, ако то још једаред учиниш, тата и мама ће те удати још од 16 година, и тако ћу те што пре истерати из куће. Да је видите, како кукавица онда јауче...

— А што би ве она тога плашила2

— Дете се плаши онога, чему га науче. Нисам је учио да се плаши ни оџачара, ни ђавола, та да има какво ђаволче, она би њега ва рогове. Ја учим моје дете да се плаши кинђурења и ране удадбе. А није, него да ми још сад почне говорити, као многе друге балавице од 10 година: Ја кад се удам, нећу ићи нипошто на свекрву, па да је златна.

Моја кума је осудила овај мој дивљачки начин, који се у осталом п мени не допада, него га се држим по невољи, али је она ипак уздахнула. Сигурно се сетила своје беде. Па онда додаде: Док мало ојача и отргне се, моћи ћемо и ми мало друкчије.

» » Ж

После неколико година однео ме посао опет до мојих кумова, и остао вам код њих неколико дана. Сад је Зоранда прешла осму годину, и ја је затечем како удара по гласовиру.

— А како ваша Јуцаг — пита ме кума.

— Хвала, врло добро. Иде у школу и по мало помаже у кући. Само воли по кад-кад да овиждп као чивмарски шегрт. Питам је:Зар ти се то допадаг а она каже, допада јој се.

— Па што је не дате учити у гласовир2

— Учиће мало више певати. Можда доцније и виолину. Сад је још рано, Не волим да је претоварим.

Тога дана опавим како Зоранда има опекотину. Опекла се на пећи и то прилично.

— Како то — питам, — дете учи гласовир, а не уме да се чува вреле фурунег!

— Па забога, она је још дете. А зар се ваша Јуца није никад опекла2