Žena

652 ВЕНА

ен

томе раду нема праве организације. Не ради се свуда, него тек овде-онде, па и то се ради често онако на дохват, без одређене основе и правца. Није још тачно утврђено, ни шта и како треба радити. Свакако пак мора бити најпречи посао народног просвећивања: ширење писмености и поуке из хигијене и привреде.

Али рад на просвећивању народа неће у нас покавати већи успех док се тога посла не прихвати и наше женскиње. У првом реду требале би да се тога посла лате наше учитељице, а с њима и остало обравовано женскиње. То би им била родољубива дужност. Потребно је, да се пре свега загреје за просвету наше женскиње, а кад се оно загреје и лати тога посла, онда ће нам тај рад безусловно напредовати. Просвећене матере могу највише да учине за подизање просвете у српском народу. Утецај матере и домаћице силан је. Што мати усади у срце дечје, то ће се тешко моћи отуда да истера. Материнска љубав најбоље залева и подиже васпитачку биљку. Где су матере просвећене, ту је и народ просвећен. Нашу народну књижевност, то бисер благо наше, очувале су у главном српске матере на породичном огњишту. „Бубав према Српству, одушевљење за све што је српско, унеле су у подмладак матере. Њима, треба Српство у првом реду да захвали свој опстанак. Па кад је то тако пре било, треба да буде и од сада. Према промењеним приликама морају п српске матере да преудесе свој рад. Оне треба својим моћнпим утецајем да помогну просвету, па ће рад на народном просвећивању лепо напредовати. Наш ће се народ преобравити и постаће способан да успешно води борбу за свој опстанак.

Рад на просвећивању народа различит је, а изводи се ширењем књига и листова, добрим примером и живом речју. Сва три начина могу имати велики утецај, ако се ради свесно и издржљиво, али ипак може највише да учини жива реч, па стога се и највише ради живом речју. Она треба да одушеви и да подиже дух у народу. УКива реч материна може много да учини, да деца заволе школу, књигу и листове, а ако мати у том још п добрим примером предњачи,