Žena

122 ЖЕНА

~“ РАенидба Нраљевића Марка.

|

(Нова песма из времена стара.)

Ш.

Књигу пише Краљевићу Марко,

Књигу пише јуначина стара,

С пуно плама и млађана жара,

А у књизи 'вако проговара: Мени свану, мени сунце грану, Мирише ми стење и камење, Моја срећа сад је на уранку,

И узимам — госпођу Јованку.

Па он зове кићене сватове: Зове стара српског патријара, Кума зове, и зове другове, још девера, двеста калуђера... Ал' не зове, све који му гове Из далеких крајева и двора,

— Зове само оне које мора. Сви ти скупа којима се нада, Једва има три четир хиљаде... И још пише на меканој свили, Позив пише посестрими вили, Па се нада да ће и бог доћи, Да ће доћи, да ће му помоћи.

Марко зове кићене сватове, Ал) их зове, како им не гове, Ко Татари да су навалили Ил' да су му дворе запалили. Жури госте из далеких страна, Да му дођу за недељу дана Да путују с коњи и кочија,

кад сунце сија и не сија. Нит: Татари беху навалили, Нити су му дворе запалили, Нег' у њему грдан пламен лиже А дим црни до мозга се диже. Марко гори, Марко броји дане, А глас пуче на све четир стране,