Žena

182 НА Ек нла

чупава, неопрана; ваљају се по поду где болесни пљују.

Прегледам децу, и од деветоро нађем још четворо болесних. Почнем старије саветовати, да чувају здраве. Говорио сам им о опасности по здравље, о потреби издвајања здравих од болесних (а то им је било могуће, јер имају у дворишту још једну зграду за становање). Саветовао сам им да поставе судове где ће болесна деца пљувати. На сва та моја разлагања чисто пакосно рећи ће једна сељанка: Ако буде божја воља разболеће се и ова друга. Против бога се не може. Ако он хоће да казни, не помаже то што ти причаш. Ућутао сам и предложио да убризгам серум: — Не! јекну мати умрлога детета, — чисто мислим да ни овај не би умро да га ниси шприцо.

Никад ми није била јаснија некултурност или боље дубока антикултурност нашег сељака. У свима моментима и свима манифестацијама свога живота | он је дубоко некултуран.

Куће у већини наших села су бедне уџерице, од дрвета или врло слабог материала са две просторије. Прво је одељење кућа, једна врста кујне и предсобља, пространа, без таванице, са огњиштем на средини. Друго је соба. То је управо собичак, непатосан, са малим прозорчићем не већим од обичног полутабака писаће хартије, а има тих прозорчића величине четврт табака. Лети је и добро. Стан се мало употребљује. Али зима све утера у кућу. Спава се око пећи, по поду, где се разастре мало сламе и простре поњавама. По десетак деце спава у таквим собицама, које често нису веће од 10—15т'. Баџе, које представљају прозоре, кроз које би требало да продиру светлост и ваздух, чим наиђе јесен, затисну се, негде их чак и даскама закују.

Одело, храна, чистоћа, све је то исто толико хигијенски. Посматрајући како наши сељаци негују децу, чудио сам се, да се и оволико деце одржи.

Мени су јасни узроци овој тужној некултуртурности. Они су у социално-економским односима