Žena

“8 ВЕНА

и кад хоћемо да изразимо највећу сласт, шта можемо друго учинити, до ли да пољубимо 2

— И ви сте то њој тако надугачко доказивали> пита га домаћица.

— Што да не2!

— Види се да сте професор. Други би, кад је баш дотле дошло, нашао начина да јој пољуби бар руку, а ви сте држали девојци дугачка предавања о историји пољупца.

— Може бити да имате уопште право, госпођо, али у овом случају немате. Јер видите, и ако сам био решио да је запросим, нисмо много разговарали о анђелу и пољупцу; свега двареда. И онда је било такво време, да нико није говорио о другоме, да ли о ранама, о биткама, о томе шта мисле велике силе и о свему другоме што се односило на рат2

Но време је да пожурим крају. Ја сам неочекивано нагло оздрављао. А она је долазила све ређе. Толико се била предала својој дужности, да јој је доктор сваки дан говорио: — Одморите сеи испавајте се, сестро, зар не видите, колико сте бледи и заморени.

Ја сам већ помало излазио из постеље, и до: ктор ми је говорио, да у прву недељу која долази могу изаћи и из болнице. ја сам то причао мојој болничарки и у суботу по подне дошла је њена мати и позвала ме је сутра код њих на ручак.

Ја сам то с усхићењем примио, а обећала ми је да ће њена кћи доћи по мене. Сву ноћ нисам спавао, већ само чекао сутрашњи дан. Имате право, госпође, ја сам оно што ви са подсмехом зовете професор. Професор не само у школи, негону животу. Оне сам ноћи до најмање ситнице удесио шта ћу сутра да кажем.

Када је мој анђео сутра дан скакутао улицом крај мене, ја сам се молио богу, да ми даде снаге и убедљивости. Нису далеко становали од болнице, а још на прагу куће дочека ме њезина матии уве де у собу. Посадише ме на мекани миндерлук и подметнуше јастуке под леђа да ми само буде згодније. То није било ни мало по моме плану. Ја хоћу